slika dana

pevac

Pesma o jednom petlu

Im'o sam strasnog petla, bio je pravi djavo
Na kisi i na vetru uvek je staj'o pravo
Po selu perje leti, dize se strasna graja
U nasoj kuci uvek bilo je dobrih jaja

Im'o sam strasnog petla, bio je pravi ludak
Koju taj koku kljucne, ko da je tresno budak
A koke, cudne 'tice, uvek im srce kuca
Za nekim grubijanom koji jih dobro kljuca

Za njega nisu bile samo koke slatke
Ne, taj je skak'o i na guske i na patke
A tek na curke, cim je bilo neke sanse
Princip je isti, sve su ostalo nijanse

Im'o sam strasnog petla, bio je malo cudan
Po danu nesto dremljiv, al' nocu uvek budan
Curice iz mog sela cule su za tog dasu
Zbog tog sam petla i ja bio na dobrom glasu

Za njega nisu bile samo koke slatke
Ne, taj je skak'o i na guske i na patke
A tek na curke, cim je bilo neke sanse
Princip je isti, sve su ostalo nijanse

O, im'o sam strasnog petla, bio je prvak sveta
Danas su petli cudni, svaka im dlaka smeta
Ja ne znam sta je razlog, danas su drugi dani
Uglavnom, spram mog petla, ovo su sve cerglani

Meni je se'set peta, stize jesen pozna
Putuje moje drustvo i ja cekam na red
Ne bi mi ova starost bila tako grozna
Da cujem petla barem mesecno jedared

Poslusaj zato savet, sto ce ti cica dati
Kad imas mladog petla ne daj mu da se pati
Pusti ga neka leti, neka ga koke vide
Posle ce biti kasno i petlu vreme ide

Djordje Balašević

agrofobija

Agorafobija (grč. ἀγορά, skupština, javno mjesto; φόβος, strah) je prvobitno označavala strah od otvorenog prostora, dok se danas pod tim pojmom podrazumijeva skup strahova u svezi s javnim mjestima, otvorenim prostorom i mnoštvom ljudi te s pomišlju da na takvom mjestu nakon iznenadnog onesposobljenja ne bismo bili u stanju pobjeći ili potražiti pomoć.
Agorafobija čini 60% svih fobija otkrivenih kliničkim pregledima. Češća je kod žena, a započinje u adolescenciji ili ranoj odrasloj dobi. Poremećaj često započinje rekurentnim napadima panike, a drugi simptomi uključuju napetost, vrtoglavicu, blaže oblike kompulzivnog provjeravanja, prežvakavanje ideja (ruminatio), strah od gubljenja razuma i depresiju. Čest je i strah od visine (akrofobija) ili zatvorenih prostora (klaustrofobija). Društvo povjerljivog prijatelja olakšava izlazak iz kuće.

Dobavljeno iz "http://hr.wikipedia.org/wiki/Agorafobija"

*dijagnoza:
Princip je osti
sve su ostalo nijanse
:)

voz

Voz odlazi

Žene ove nose plavetnilo ljutog kamena u očima krupnim,
Ubio me mesec samoće i balkanske šume
Kad voz u vrbljak uđe na večernje oblake misli ostavljam
O bulevari i na mansardi slatki košmari
Žongleri iz zimskoga cirka i bedna balerina iz Šomijera
Dajte mi da dišem na ovim vedrim drumovima:
Ja sam brat fabrika, mostova
I sarhasta iz latinskog kvarta.
Boga mi, ako ovde ostanem
Umreću još meseca marta
Ili ću se ubiti na nekom sprudu kad vode promene lik.

Da mahnem rukom na naše žute stranice
I onako
Ozdraviću kad vidim neko pikantno venecijansko lice.

Tako mi Hrista, tužno u rodnom kraju
Umreću kao pesimista!
Nebo je naše lirsko kad oblaci dođu sa dalekih Karpata.
Ni umorne žene u kišna jutra na pragu biroa
Ni pesma pisaćih mašina
Od neke neodređene tuge
Meni se bolno u septembru pod mostom svira okarina.
O mostovi što vezuju sa daljinom u ovoj ekstazi:
Kao crnac na palubi broda za tugom gradova
Umreću tragično u kafanskom kutu.

Mrzim slovensku tugu kao na anzis kartama
Dušu bih hteo da oslobodim od vinograda i zvezda
Nebo je u bioskopu plavo kao likovi dece na keju
Pijan bih u neku zoru da prođem pored Ajfelove kule
Kad me duša boli da spustim glavu na dojke neke propale devojke

I ceo život u mrki dimnjak gordo da odenem
No čudno je samo to u mojoj mladosti:
Uvek na stanicu prispem kad voz krene.

***

Večernja razmišljanja dnevne svetiljke u dnu moje duše gase
Ja nisam ono što sam hteo
Večna grudobolja živi od mračnoga atavizma
Ja bolujem od lirizma
U paučinastom oblaku kad se na borovu granu
Priljubi ceo.
Nevinom usnom tražim obale detinjstva sa tužnoga nepovrata.
Uho na srce i oko na lišće
O ranjena jesen što na drumu drema!
Postaću nem kao šine posle brzog voza
I ćutljiv kao plavi most na sivom laktu brega.

***

Ehej! Sa broda dole obmanuta dušo
Kotvu u mozak kroz lišće i večernje magle
Havana ili Taiti?
I onako je sve žut sam jedne tamne mladosti –
O usamljene lokomotive iza mrtvih šuma.
Ne znam da je nešto bilo od njih ili mene
Kroz Lombardiju – Srem
Ili ovde gde mi se čini da večno lišće vene

Stoga se zadovoljno s modrih visina u more skače
Kada se razigrano mre:
Bez tuge ni za čim i sa žeđu nepovrata
U bespuće sve da skinem.
Jednostavno pri padu gutajući nebo
U zadnjem času kada nerazumno zinem.

***

Iz zelenog sna niče borje u očima
Sa dna brodoloma gde me melanholije detinjstva razbiše
- Ne dragi oče ja ne uspeh da te nasledim
Umesto da menjam dolare sa brega u reke gledam
Sa bolesnim usnama bledim.
Ništa nam u liku nema što bi potvrdilo veru u Boga
Ti si građanin reakcije na trgu
Ja bludno dete koje peva pesme i prolazi.

Ja sam onaj koji prolazi i bunovno pljuje sa tribine.
Ti pošteno misliš samo u vagonu restoranu
Kad pod teretom dugih simplona pucaju letnje šine.

***

O kafane ideja teleskopa varijetea i cirka!
Rotonde, Moskve, Bele novosadske lađe
Uvek po jedna tužna misao mora da me snađe
U njima na detinjstvo.

Mislio sam s proleća niz Moravu da putujem
Ostao sam po stolovima da razlivam one reke
I da slutim iz daljina šum plavoga lišća
Kad umorno dotaknem njene ruke meke

Ona se razvratno smeje kao žene iz javnih kuća
Ima sivi trbuh kao oblak na vidiku
Neiskrena je kao pseto i odvratno romantično glumi
No ja ipak čudno živim u njenom mutnom liku.

Mislio sam da otputujem i zadnje dane u Toplici da odbolujem
Ja volim rodne reke na zidu sobe
I uvek kad milujem ptice na tapetima
Krvava tužna misao rodi se u kafanskim snima
Na moje detinjstvo

***

Da li ću zadovoljno zaspati u kupeu
Na njenoj dojci?
Kroz Besarabiju divno hukte noćni brzi vozovi.

Da li ću stići da razderem ikone u Vatikanu
Radi dve noge invalida sa Verdena
Soluna – Rige – Dardanela
I radi dva crnčeva oka
Izvađena od engleskog šrapnela?

Volga je novi hram od žutih kostiju barona...

***

Sve sam svoje razneo u vodoskocima dinamita.
Proživeh tako u fantazmagorijama gradskih kafana
Celu jednu mladost atrofije i splina.

O plavi signali na mostovima noćnim!
Beskrajno je daleko stanica
I restoran moje duše.

***

Prokletstvo nemira sidro u dušu mi spusti
Avet rodne tuge i na tuđe bulevare

Svuda ću senku duše tiho da izgubim
Kad se kao i tamo u plačno jutro probudim
Što za mnom osta
Negde u vrtu ili ispod luka kamenoga mosta

***

O danas još jednom mora niz svemir da otplovi
Široko jedro moje duše

Voleo sam pod svim sezonama sa večernjim plavim maglama.
Od Urala do Alaske ja prođoh bez maske.
Na nekom predgrađu ubih Boga u sebi za sva vremena
Kad noć vuče žuti leš na obali reke
Za gradom daljine slutim u dnu bolesne duše.
No sve to i onako nema smisla kad se strada
Mrtvo jesenje sivo nebo
U dnu mojih lirskih tirada!

Niko nije ništio dušu radi jednog vernog stiha.
Ko je ovako bunovno sa bregova pljuvao u lice?
Ja mrzim sve što sramom pade od čoveka do neba
Nemoćan krvarim od izliva krvi
U sopstvenoj pesmi.

***

O kako ću jednom od pesama da ozdravim?

Ljubavi me mnoge s kišama ubiše
Ludo sam se sunovratio u grad pod vodom
Bolesno zidao oblake i nebo po sobama
Nosio sunce u džepu mesto maramice za nos
Buktinjama govore palio po trgovima
I daljinom leteo kao kos
Na plavim večernjim snima.

Kada ću detinjim zanosima poentu da stavim
I konačno od pesama da ozdravim?
Negde sam strahovao za Rendez vous na rečnome mostu
Bio senka ukletog pesnika iz snobovskih salona
Umirao za malom plavom rukom na ivici lože
Zbog prekomernog izliva krvi htedoh se ubiti u velikom postu
Sunovraćene svesti sa jednog balkona.

Teturao bih mrtav večerima ispod uličnih platana
Umorne detinje duše sa bolešću žutog juga
Epileptično padao na prag njenog stana
I budio se sa ironijom crvljive septembarske zore
Kad njen dragan ili muž
Bunovno razvaljenih vilica otvara prozore.

Stoga –
Sa visova bune nemoćan sam kad kafanski orkestri zaplaču.
Ej! Moji sinovi za stolovima u zimske bele noći.
Mutne ljubavi me iz daljina kroz slutnje popiše.
Ja bolujem od zvuka sa starih violina
Rođeni knez a pesnik baraba
Kroz čežnje bledih karlovačkih vina.

Ne buncam a nisam ni trezan.
Pijan teturam uz lestvice uma za obalom saznanja
A nikad iz sebe da izađem
Ni put iz duševne tamnice da nađem.

Ja sam nesvesni ubica sopstvenih osećanja
Žalosni pingvin bez obala u srcu okeana
Što večni bol s vetrom niše
Na sivom dlanu oktobarskih dana.

***

Opašće lišće po trgovima i novine će oglasiti jesen.
Pored afiša ili u čađavom kafanskom kutu
Gledaćeš moju dugu senku u blatu oktobarske tame
I bolno ćeš stiskat male ruke u zimskom kaputu.

Grad je krematorij za nevine duše.
Fabrike mi mute san u svaki božji dan.
Ja sam bolesnik koji s večeri na prag seda
I svoje proleterske izgubljene ljubavi
Kroz crna platna gleda.
Ja sam samotni jelen s mesecom na rogu i zvezdama na bradi.
O male detinje ruke s cigaretom u Siti baru!
Nebo mi je mnogo puta mračilo platna duše
Ja sam ekscentrik što kurtizanke
U kišne večeri ljubi.

Pogođen sam u mozak bolom obale havanske
Kad se setim da arije rodne tužno
Pevuše kroz gore.
Tada:
Ceo se mrtvo izdužim u senku koruškoga luga
U nevine aprilske zore.
S nebom se moja čežnja sliva u pomračne dane.
Aj, uvek kasno u noć
„Oj moravo moje selo ravno“
Jeca tužni boem u dnu pijane kafane.

***

Ma kuda pošao ili gledao jesenje vode
Večno na stanicama čekam.

Moje će ime na afišama mnoge gradove osmehnuti,
Svet nije ništa kad čovek tako rano pljuje krv.

Ovako:
Mislim na Cunard Line i dve hotelske terase
I s večeri najradije jedem salatu od bolesnih snova.

Rade Drainac

Marc Riboud

susret

Susret

Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom,
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno prezivljenih jada…

I za navek kad se rastasmo, i tako
Stezuć svoje srce rukama obema,
Otišla si plačna, zamrzla i nema,
Ko što beše došla, tužno i polako.

Jovan Dučić
(1871-1943)

posle svega

posle svega ja volim njega... haha... nema sumnje, to se zna, ali to nista ne menja, to jest ne moze, a i ne sme da menja... stojim ovde tvrdja od kamena, sa poslednjim zarom u grudima, pisem u zatvorenom prostoru, vani sipi avgustovska kisa... mili, vec dva dana sam ti blizu, imam te na dlanu, ali necu tu pticu ljubavi, tu sevu poslednje strasti ni da oteram, ni da uprljam, samo je tako mogu izgubiti, jer svi dobici i gubici su uvek bili u mome srcu, a sad su pogotovo, tu im je mesto i tu su zapecaceni, od sad pa do veka, samo tako moja ljubav ce da traje, da peva i da moju dusu greje, samo tako dok budes gazio nil prema meni, cekacu te zauvek u egiptu... srela sam te pre 2 dana ovde, kao pre 8 godina onde, ovakvi susreti su nasa sudbina... opet si se opredmetio bez vidjenja, ali reala je reala i u virtuali, opet sam se uverila da postojis, da dises i nekom drugom sada pises neke druge reci... ne pitam se da li me se secas, da li ti nedostajem, jer cemu to? ko zna da li bi se uopste setio jedne daleke zene, moja i tvoja prica ima 2 lica i uvek ce ostati tako, uostalom zenske i muske price su uvek sa dva lica... brojala sam do 10... do 50... iskustvo, godine i njihovo breme, izgubljena nada i strast koja ni za sta ne pita... kasno je mili, ne brini, zaustavila sam se kao i pre, sad vec lako spustila na zemlju... razmislila, odvagala i posle svega znam i kazem: sve je isto kao pre... nasla sam te, pa sta, mozda i ti mene nadjes... tek onako, za citanje i secanje... ni ovakva bez plama, necu bez srama ni pred koga stati, pa ni nasu pricu gaditi i kvariti... imala je ona i toga, ali puno vise lepih i neponovljivih stvari... malo je onih koji su takvu ljubav osetili i znali i na ovakav nacin biti srecni kao ti i ja... hvala ti Boze, hvala ti mili, sto smo tada srecni bili...

Egypt

mace

utisci

Ah, pa eh, udahnuti, pabirčiti i to je to. Nasla sam ga, mogu da gledati, pratiti... niti imam pravo, niti bi bilo ok da mu upadam u zivot i da ga opet uplasim... I ovo je dosta... mozda naci nacin za ulaz, a da me njegov kerber ne prepozna... inace spustam loptu, iako je net kao svijet, a svijet je mali i susreti su moguci i neizbjezni...ja cu sada i zbog sebe da gledam oprezno... nasla sam ga, nasla sam ga... klikce tuzno srce i kupi prosuto zrnje po njivi poslije branja... sta je meni ostalo? da gledam kroz staklo zlatnih vrata i zamisljam njegove dvore... a tamo je njegova sreca, njegov ego, njegovi mitovi i kultovi, njegove dinastije i nacije... ali srce je i onda i poslije toga jos jace kucalo, jer to je on, on, on, sigurno je to on... znaci prepoznavanja su jasna i glasna...
danas sam preko mozile videla jos podataka... muzika, knjige, filmovi, tv i ostalo...
Pola-pola, fifti/fifti je sto se tiče onog sto je receno pre 7 godina, ovo je prosireno i promenjeno stanje... mili se ozenio, prizemljio, mili je sigurno i otac postao, jasno je to iz mnogo, mnogo podataka... u knjigama nema Pavica, nema nigde ni Miljkovica i Šerbedjije, a EKV nije u prvom planu... moze se to tumaciti na razne nacine...
Podaci koji mozda imaju veze sa mnom, sa nama su:
Egypt kao stranica koju prati, Kaporov roman: Poslednji let za Sarajevo, a od muzike: Dorsi, Cafe del mar, Sade, Manu Chai, Massimo, Rambo...
Najcece iznenadjenje je Salvador Dali, znam da voli art, ali mi nije nikad rekao da mu je Dali naj? U svakom slucaju i u ovom primjeru se potvrdjuje koliko je mili komtraverzna, slozena i podeljena licnost, te protivrecnosti su ga i cinile kul, a mislim da je i danas takav uz sve promene u privatnom zivotu i zivotu inace koji tece i menja sve.
P.S. A da, mozda je i on ne samo nasao mene, nego i trazio? Mozda!? A i da nije, mozda ce naci, ipak je ovo samo za citanje, mili, ako si me nasao citaj i nista ne pitaj, ako nisi, docice i taj dan, svakog ceka dan u kom ce nesto naci, vidis kako sam ja tebe nasla i to slucajno... trazila, trazila i nista, i kad sam prestala i da trazim i da se nadam, slicajno sam te nasla, iako si vise od godinu dana na fejsu, a na kompu mozda i duze... tako je to, slucajnost ili sudbina, ali eto kupio si i ti igracku, hahaha, igrice su aktuelne i sve je jasno, tako sam u toku sa tvojim novim zivotom, citam ono sto se moze da cita i jos puno toga izmedju redova, a tu je i tvoja Dinastija, pa sam ti upoznala Uljmu, lepo banatsko selo kao i moja Medja.
P.S. Pregledala sam mu i 153 prijatelja, ma ni Serlok Holms mi nije ravan. :)
Crnogoraca sa familijom pola-pola, mozda su mu i oni postali familija? :))

dan posle

Slika na avataru je zamenjena i na mozilli omogucen pristup jos nekim podacima
dodaci... podaci:
Music:
Laura 2000, Gotan Project, Thievery Corporation, The Cult, Goribor, Vlada Divljan, Massimo Savic, DISCIPLIN A KITSCHME, Darkwood dub, The Ramones, ELVIS PRESLEY, The Beatles, Bob Marley, Manu Chao, Zoran Kostić Cane, Madness, Cafe del Mar Music, The Sisters of Mercy, Sade, Pavle Aksentijevic, Moloko, Rambo Amadeus, Azra, Massive Attack, milan mladenovic, The Cure, Zvonko Bogdan, Partibrejkers, Ekatarina Velika, Arsen Dedić
Books:
Fotografije Iz Pakla, The Little Prince Official, DA Maskin
Movies:
Trainspotting, Ben-Hur, A Clockwork Orange, Forrest Gump, Crtani Film u 7:15, Kad porastem bicu Kengur, The Transporter, Vita è bella, La (Life is Beautiful), Vertical Media - video produkcija, grafički dizajn, fotografija
Television:
Kefalica, The Twilight Zone, Slagalica, Vratiti djeci stare, dobre ,crtane filmove! SALABAJZERICI, Oduvijek me zanimalo kako izgleda baba iz crtića "Tom & Jerry", TV SLAGALICA
Activities:
McCann Erickson
Pop art
Ronnie O'Sullivan
Caligraphy

poziv

Ljubavni poziv nepostojećem

Dođi, da pokušamo.
Ja znam da ću opet stajati negde, daleko izvan nas,
naslonjena na zid u najudaljenijem kutu sobe na
četvrtom spratu.
Gledaću velikim očima,
sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,
sa dosta ironije
možda,
i sa nešto malo sažaljenja:
šta rade ovi ljudi?
Svejedno.
Ja sam najzad razumela da ono
što je u jorgovanu nije nimalo važno.
Za sanjanje nisu postelje potrebne.
Pitanje je sasvim drukčije postavljeno:
da li ćemo zatreperiti zajedno
kao one dve žice na Rilkeovoj violini,
iz kojih gudalo mami isti zvuk.
Ali ni on nije znao
na kakvom smo ludom instrumentu strune mi
i ko je majstor, koji nas drži u ruci.
Svejedno.
Nije mi potreban čovek da bih mogla sebe da lažem.
I suviše volim samoću, a da bih mogla ostati sama.
I suviše mi smeta galama, a da bih mogla ostati
sama.
Lutala sam već dovoljno.
Lutaću još dovoljno na svom putu između dva
drveta
na svom putu od kolevke do mrtvačkog sanduka,
od jednog ležišta do drugog.
Pa zašto onda ne bi došao ipak ti,
iako znam da ne postojiš?
Bio bi mi kao voda.
Ništa ne volim kao vodu,
hladan mlaz kroz grkljan,
nikad mi nije dosadila,
nikad je dovoljno nije bilo.
Onaj bokal vode što za svakim obedom popijem
sasvim sama
neka ti bude dokaz
da bi mi bio dovoljan jedan čovek,
samo da te nađem.
Ko zna pre koliko vremena su
nemilosrdni bogovi zavidljivo rasekli mene na dve
polovine
i sad tražim onu drugu.
Nadam se da si to ti, iako znam da ne postojiš.
Svejedno.
Ja nemam svoje trenutke kome da dam
i zato te zovem.
Dani se lako ispunjavaju satima i minutima,
u mesecu je broj dana tačno određen
i svaka godina ima dvanaest izbrojanih meseci.
Godine, meseci, nedelje, dani, sati,
horizontalne i vertikalne linije na tačnoj tabeli,
ispunjeni kvadrati sa crvenim, crnim i plavim
sadržajem.
Dođi.
Da pokušamo.
Možda se s tobom neću osećati kao uvek u tuđem
oku,
kao tužna, nespokojna avet među mirnim
mrtvacima.
Stajaću.
Gledaću na žalost i opet i izdaleka.
Ko zna,
možda smo jedno drugom tečnost, koja ispunjava
vrč do vrha.
Da li da te blagoslovim,
da li da te proklinjem, što ne postojiš?

Gordana Todorović
(1933-1979)