nyc čita

André Kertész: On Reading

enter

o piću

U istoriji svetske književnosti biti slavan pisac i pijanica je redovna, takoreći zakonita pojava. Dovoljno je navesti velikane kao što su bili Džek London, Skot Ficdžerald, Tomas Vulf ili Tenesi Vilijams. I kome je to smetalo? Nikome, a pogotovo ne ženama, stajale su u redovima ispred njihovih hotelskih soba. Nije smetalo ni Nobelovoj fondaciji da dodeli nagradu za književnost velikanima čašice. Od sedam američkih pisaca dobitnika Nobelove nagrade za književnost, čak su petorica bili notorne pijanice: Luis Sinkler, Judžin O Nil, Fokner,Hemingvej i Džon Štajnbek. Ovaj poslednji laureat je odmah posle svečanog uručenja, slaveći po stokholmskim barovima, zagubio ček Nobelove nagrade na milon dolara.
Lep i poučan primer za mlađe pisce je Čarls Bukovski. Taj mali poštar, ali veliki pisac, imao je samo jednu dilemu - da li da se napije ili da jebe svoje obožavateljke, pošto u te dve velike strasti nije mogao da uživa istovremeno. Pitanje da li da pije i piše istovremeno, nije se uopšte postavljalo.
Majstor iz Petrograda je imao nešto drugačiju dilemu - piti votku ili se kockati. Dobri poznavaoci lika i dela velikog Fjodora kažu da je on taj Gordijev čvor najčešće rezao tako što je i pio i kockao.Tek kad izgubi velike svote pozajmljenog novca i onako dobrano mamuran, sedao je da piše, pre toga ni slučajno. Tako su nastala, po mnogima, najbolja dela ruske i svetske književnosti: Zločin i kazna, Idiot, Braća Karamazovi ...
Svakako, ne može se zaobići ni genijalni Džejms Džojs. Kao mlad pisac po dablinskim pabovima je pio i pisao. Dobro je podnosio piće, zato njegov Stiven Dedalus iz «Portreta umetnika u maladosti», zrači entuzijazmom i energijom. Sa «Uliksom» je već išlo teže, pijani Džojs piše nerazumljivo i nepovezano. Ali gle čuda, kritičari upravo «Uliksa» dižu u nebesa. I šta da radi nesrećni Džojs? Umesto da ostavi piće zbog ciroze jetre, žrtvuje se za književnost i do kraja života pije još više i piše «Fineganovo bdenje». Kad je završio svoje poslednje, za čitaoce potpuno nerazumljivo višetomno delo, od pića poremećeni genije, izjavljuje da je za razliku od «Uliksa» romana toka svesti, «Fineganovo bdenje» roman toka podsvesti i da ga kao takvog ne mogu razumeti savremenici. To će, kaže Džojs, uspeti kritičarima i čitaocima tek u narednim vekovima. Kritičari, njegovi savremenici to ne prihvataju i veličaju «Bdenje» do besvesti, iako ne razumeju ni jedan pasus. Ugledni književni kritičari su jedinstveni u stavu da su svi pisci evropske postmoderne iščilili ispod Džojsovog šinjela ili bolje rečeno iz Džojsove čaše, Džojs nije nosio šinjel – najveći deo svog života proveo je pijući i pišući po tavernama u toploj Italiji.
Mora se priznati da su pojedini velikani ipak malčice preterali, kao Edgar Alan Po, koji je umro u delirijum tremensu. Ili mladi, ali nadaleko čuven pesnik Jesenjin koji je u trenucima velikog pijanstva i velikog pesničkog nadahnuća, a to je kod njega uvek išlo zajedno, izvršio trostruko samoubistvo – sečenjem vena, vešanjem i spaljivanjem. Svako pravilo ima i svoje izuzetke. Svi veliki pisci, sem nekoliko izuzetaka, su dugo uživali u svojoj slavi i u svom piću.
Nije teško zaključiti da istorija književnosti, a i ona je učiteljica, ako ne svima piscima sigurno, poznaje dve vrste pisaca. Prvu vrstu čine pisci koji su pijanice i poznati. O njima svi govore s poštovanjem, a u istoriji književnosti ostaje zapisano samo da su veliki i slavni, a ne i da su bili alkoholičari. Drugu vrstu čine pisci pijanice i anonimni. O njima svi govore da su alkoholičari, a u istoriji književnosti ih nema.

Charles Bukowski

skola umetnosti

Škola umjetnosti

U kutiji od upletene slame
Otac izabra jednu kuglicu od papira
I baci je
U staklenu zdjelu sa vodom
Ispred radoznale dece
Razvi se u vodi odjednom
Raznobojni
Veliki japanski cvijet
Kratkotrajni lokvanj
I djeca utihnuše
Zadivljena
U njihovoj uspomeni nikad više
Taj cvijet uvenuti neće
Taj iznenadni cvijet
Stvoren za njih
Za tren
Pred njima.

Žak Prever

Guy Diehl

knjige na stolu

1. Ivo Andric: Znakovi pored puta
1. Branko Miljković: Dok budeš pevao
3. Josif Brodski: Udovoljiti senci
4. Šarl Bodler: Cveće zla
5. Novi zavet
6. Oskar Davičo: Telo telu
7. Antologija Ruske poezije
8. Antologija Engleske poezije
9. Ivan Focht: Uvod u estetiku
10. Vujaklija: Rečnik stranih reči

nobel

nobel
SVI DOBITNICI NOBELOVE NAGRADE ZA KNJIŽEVNOST

1901 Sully Prudhomme
1902 Christian Matthias Theodor Mommsent
1903 Bjørnstjerne Martinus Bjørnson
1904 Frédéric Mistral, José Echegaray y Eizaguirre
1905 Henryk Sienkiewicz
1906 Giosuè Carducci
1907 Rudyard Kipling
1908 Rudolf Christoph Eucken
1909 Selma Ottilia Lovisa Lagerlöf
1910 Paul Johann Ludwig Heyse
1911 Count Maurice (Mooris) Polidore Marie Bernhard Maeterlinck
1912 Gerhart Johann Robert Hauptmann
1913 Rabindranath Tagore
1914 nije dodeljena
1915 Romain Rolland
1916 Carl Gustaf Verner von Heidenstam
1917 Karl Adolph Gjellerup, Henrik Pontoppidan
1918 Inget pris utdelat
1919 Carl Friedrich Georg Spitteler
1920 Knut Pedersen Hamsun
1921 Anatole France
1922 Jacinto Benavente
1923 William Butler Yeats
1924 Wladyslaw Stanislaw Reymont
1925 George Bernard Shaw
1926 Grazia Deledda
1927 Henri Bergson
1928 Sigrid Undset
1929 Thomas Mann
1930 Sinclair Lewis
1931 Erik Axel Karlfeldt
1932 John Galsworthy
1933 Ivan Alekseyevich Bunin
1934 Luigi Pirandello
1935 Inget pris utdelat
1936 Eugene Gladstone O'Neill
1937 Roger Martin du Gard
1938 Pearl Buck
1939 Frans Eemil Sillanpää
1940 nije dodeljena
1941 nije dodeljena
1942 nije dodeljena
1943 nije dodeljena
1944 Johannes Vilhelm Jensen
1945 Gabriela Mistral
1946 Hermann Hesse
1947 André Paul Guillaume Gide
1948 Thomas Stearns Eliot
1949 William Faulkner
1950 Earl (Bertrand Arthur William) Russell
1951 Pär Fabian Lagerkvist
1952 François Mauriac
1953 Sir Winston Leonard Spencer Churchill
1954 Ernest Miller Hemingway
1955 Halldór Kiljan Laxness
1956 Juan Ramón Jiménez
1957 Albert Camus
1958 Boris Leonidovich Pasternak
1959 Salvatore Quasimodo
1960 Saint-John Perse
1961 Ivo Andrić
1962 John Steinbeck
1963 Giorgos Seferis
1964 Jean-Paul Sartre
1965 Michail Aleksandrovich Sholokhov
1966 Shmuel Yosef Agnon, Nelly Sachs
1967 Miguel Angel Asturias
1968 Yasunari Kawabata
1969 Samuel Beckett
1970 Aleksandr Isaevich Solzhenitsyn
1971 Pablo Neruda
1972 Heinrich Böll
1973 Patrick White
1974 Eyvind Johnson, Harry Martinson
1975 Eugenio Montale
1976 Saul Bellow
1977 Vicente Aleixandre
1978 Isaac Bashevis Singer
1979 Odysseus Elytis
1980 Czeslaw Milosz
1981 Elias Canetti
1982 Gabriel García Márque
1983 William Golding
1984 Jaroslav Seifert
1985 Claude Simon
1986 Wole Soyinka
1987 Joseph Brodsky
1988 Naguib Mahfouz
1989 Camilo José Cela
1990 Octavio Paz
1991 Nadine Gordimer
1992 Derek Walcott
1993 Toni Morrison
1994 Kenzaburo Oe
1995 Seamus Heaney
1996 Wislawa Szymborska
1997 Dario Fo
1998 José Saramago
1999 Günter Grass
2000 Gao Xingjian
2001 Sir V.S. Naipaul
2002 Imre Kertész
2003 John Maxwell Coetzee
2004 Elfriede Jelinek
2005 Harold Pinter
2006 Orhan Pamuk
2007 Doris Lessing
2008 Jean-Marie Gustave Le Clézio
2009 Herta Müller
2010 Mario Vargas Llosa

Jorge Luis Borges

Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo (August 24, 1899 – June 14, 1986)

Borges in 1951, by Grete Stern

oblomov

Ivan Aleksandrovič Gončarov rus. Иван Александрович Гончаров, Uljanovsk, 18.6. 1812. - Sankt Peterburg, 27.9. 1891.) je bio ruski pisac iz doba realizma. Najpoznatije djelo mu je Oblomov (1859.), čiji je naslovni lik prešao u simbol realistički razvijenog suvišnog čovjeka, pojma koji se baštini još iz romantizma, a u ruskoj je književnosti (zbog ispreplitanja dvaju pravaca u djelu Puškina i Ljermontova) ostavio znatan trag. Pojam oblomovština predstavlja opis i utemeljenje onoga što je Gončarov iznio u svom djelu.
Povratak suvišnog čoveka
Roman Oblomov Ivana Aleksandroviča Gončarova javlja se u svom vremenu kao savremena literatura druge polovine devetnaestog veka. Situirana u rusko društvo toga doba priča tretira fenomen suvišnog čoveka kroz sudbinu glavnog junaka Ilje Iljiča Oblomova. Kriticizam sa kojim su napredni, ali ne uvek i mudri tumači literarnih dela, kao isključivo društveno i politički inspirisanih akcija pristupali Oblomovu, reducira impozantnu psihološku studiju likova i svojevrsnu proznu magistralu o vremenu i prilikama onog doba u Rusiji na povest o društveno nekorisnom pojedincu.
Istinska veličina Oblomova preživljava do današnjih dana svojim najzastrašujućim tonom - kao jednolični zvuk uzbune za sveopštu opasnost od nadolaženja civilizacije suvišnih ljudi. Prepoznavanje je neizbežno i višestruko moguće. Ovo je samo jedna od mogućih verzija scenskog uprizorenja Oblomova koja već svojim naslovom preispituje literarni žanr originala - istovremeno otvarajući široko polje za zamišljanje Oblomova i u drugim dramatizacijama, drugim žanrovima. Zavaravujići osećaj da su neke epohe više a druge manje blagonaklone prema suvišnim pojedincima konačno nestaje u sadašnjosti koja i nije ništa drugo do večnost merena ljudskom jedinicom. Danas je Ilja Iljič stotinupedeset godina stariji od trenutka kad je prvi put ugledao Olgu, ušuškan u tehnološku, deprimirajuću udobnost koja se od onda do danas podrazumevajuće menjala u hiljadama svojih sitnih detalja ne bi li napredovala. Čak i kada bi pokušao da konačno ustane i krene da potraži lek za svoju bolest, kada bi od suvišnog čoveka pokušao da postane aktivni suvišni čovek, Ilja Iljič bi se teško dao prepoznati u masi sličnih.
Nema ni potrebe. Lek ne postoji. Svako živ ima svoju Oblomovku. Mesto na kojem je već živeo i umro.

Uglješa ŠAJTINAC, dramaturg SNP-a

slika dana

subota

suncano, dvor sinoc zavrsen, bebica peta, djus dupli pobednik... no comment
2 dana odmora, pa veliki brat... malo pisala i stavljala slike na hr.forum i sad slusam sa sonjom na vh1 frontmen vikend, ona mi zapisuje... macak je bolje, a to je najvaznije...
e sad sta sam radila na zapadnom forumu? malo pisala, malo stavljala kul slike, kao one u sledecem postu i pricala sa nekim o Antoninu Artaudu kojeg ima na avataru, odao mi je priznanje da sam jedina na forumu cula za njega...
Gledati stvari značilo je gledati Beskraj. Sada kad promatram svjetlost teško mi je misliti na Boga. A ipak je on, Bog, taj koji je sve stvorio. No Zlo je u svim stvarima, a ja, čovjek, više se ne mogu osjećati čisto. U meni postoji nešto užasno što raste i što ne dolazi iz mene, nego iz tmina koje imam u sebi, tamo gdje čovječja duša ne zna gdje počinje Ja, i gdje završava, i tko je taj tko mu je dao da započne onakvo kakvo se vidi. A Pejotl mi to kaže. S Njim više ne znam za laž.

Antonin Artaud

andric

-Mladost je uvek opisivana, i jedino i mogla biti opisana, posredno tj. po svojim manifestacijama i svom dejstvu na okolinu. Jer mladi ljudi, po pravilu, nisu skloni samoposmatranju, a i kad jesu, nisu sposobni da se sagledaju u celosti ni da se trajno udube u ono što vide. Njih vode nagoni, zaslepljuje ih svet oko njih i zavodi ono što čeka, ono šzo oni misle da ih čeka. A ukoliko su stariji, po sećanju ili posmatranju opisivali mladost, to nije isto, nije ono pravo.
Starost tj. vreme opadanja ili oronulosti posmatrana je i opisana u svim svojim fazama i pojavama, jer zreli ljudi to mogu, i čine to sa zadovoljstvom. U njihovoj potrebi za pričanjem o starenju i starosti krije se žal zbog izgubljene snage i minule mladosti, koja im uvek izgleda kratka i nerazumno iskorišćena, i strah od potpune oronulosti i praznine koju u njima otvara misao o neminovnoj i bliskoj smrti.
Tako se može reći da mladost nije nikad pravo ni potpuno opisana, iako u stvari samo mladost i postoji, a da starost nije ništa drugo do mladost koja je iščezla.
-Budite nepovjerljivi prema sebi, svojim osjećajim i raspoloženjima. Budite nepovjerljivi prema sebi pa nećete imati potrebe biti pretjerano nepovjerljivi prema cijelome svijetu. A time ćete biti bolji, pravedniji, svima prijatniji, i samome sebi lakši. Čim osjetite opću zlovolju prema svijetu i nepovjerenje prema ljudima, više nego je to razumno opravdano i potrebno, odmah budite na oprezu, ali prema samome sebi, i obratite pažnju na svoju unutrašnjost, jer je to najbolji znak da nešto u vama nije u redu.
Ljudi nisu toliko pokvareni koliko pokvaren čovjek misli.
I.A.

pismo

Pismo nepoznate žene

Pesnik i prevodilac, novelista i dramatičar, kritičar, biograf i putopisac, romanopisac Štefan Cvajg ide u red najmarkantnijih nemačkih autora u prvoj polovini 20. v. Na književnoj sceni pojavljuje se u okviru bečke moderne kao lirski i dramski pesnik no svetsku slavu donose mu tek romansirane biografije i esejističke studije o značajnim ličnostima istorije i literature. Pisao je o Mariji Antoaneti, Erazmu Roterdamskom, Mariji Stjuart, a izvanredna su i njegova tumačenja dela Balzaka, Dikensa, Dostojevskog, Helderlina, Klajsta i Ničea.
Vreme i svet svojih likova dočarao je u šarolikom istorijskom miljeu, pa se mnoge njegove stranice doimaju poput pesničkih tumačenja izabranih poglavlja iz kulturne istorije. Do 1938. živeo je u Austriji da bi pred nacistima emigrirao u SAD, a potom u Brazil, gde je 1942. izvršio samoubistvo zahvaćen teškom unutrašnjom krizom i slomljen nacističkim varvarstvom.
Pod uticajem bečkog impresionizma i psihoanalize Sigmunda Frojda, čiji je bio veliki poštovalac, u ranim je svojim delima ispoljio zaokupljenost lavirintima ljudske psihe. Na jedan potpuno maestralan način Cvajg analizira ljudske uspone i padove, karaktere i sudbine i veoma vešto utkiva psihologizaciju u tananu nit pripovedanja. U tom nizu novela Pismo nepoznate žene izdvaja se stilskim savršenstvom i inovativnošću obrade jedne univerzalne tematike o neuzvraćenoj ljubavi.
Iznoseći razne manifestacije čuvstava ova intrigantna priča počinje tako što poznati pisac R. na svoj četrdeset prvi rođendan dobija pismo naslovljeno nepoznatim rukopisom. Na njemu nije bilo adrese niti potpisa pošiljaoca. Tebi, koji me nikada nisi poznavao, stajalo je na čelu pisma kao naslov i uvod u storiju o ljubavi, strasti, patnji i opsesivnosti koja iz stranice u stranicu poprima patološke razmere.
Što se tiče poetike prostora Cvajg se zaustavlja na opisu gradske sredine koja neretko doprinosi čovekovoj otuđenosti, usamljenosti, a potom i strahu kao osnovnom psihičkom stanju. Junaci su umetnički senzibilne prirode, likovi koji gotovo bolnom osetljivošću reaguju na utiske iz spoljašnjeg sveta: pročitavši poslednje redove tajanstvenog pisma naš pisac je osetio smrt i osetio besmrtnu ljubav. U duši mu se nešto rastvori i on stade bestelesno i strastveno misliti na Nevidljivu, kao na neku daleku melodiju...

Štefan Cvajg ( Stefan Zweig )

citati

Ne molim te, Gospode, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osetljivošću da odredim šta je veoma, a šta manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me treznom spoznajom da su teškoće, neuspesi i udarci stalni pratioci života – uz koje rastemo i sazrevamo.
Podseti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reći istinu.
Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene coveka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su “ispod”.
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umeću malih koraka.

Antoan Sent Egziperi

uspomene

Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu. Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole. Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi. Pa se naprezemo da cujemo onaj letnji povetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali, umesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle, nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese, pa da po ko zna koji put procitamo reci koje su drhtavom rukom pisane: "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine. Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobeci ne moze. Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi ne bi posli njime. Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine. I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo, vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi, blistavih, slanih...

D.Maksimovic

o piscima

O Puškinu

Teško je reći bilo šta o Puškinu onome, ko ništa ne zna o njemu.
Puškin je veliki pesnik. Napoleon je, po veličini, manji od Puškina.
Bizmark je, u poređenju s Puškinom, mačji kašalj.
A Aleksandar I i II i III su prosto nule u poređenju s Puškinom.
A i svi drugi ljudi su, u poređenju s Puškinom, nule.
Samo u poređenju s Gogoljem, nula je i sam Puškin.
Zato - bolje da ja vama nešto napišem o Gogolju, nego što pišem o Puškinu.
Ali, Gogolj je tako veliki da se o njemu ne sme ništa pisati, i zato ću, ipak, da pišem o Puškinu.
Ali, posle Gogolja, nekako je ponižavajuće pisati o Puškinu. A o Gogolju se ne sme.
Zato - bolje da ništa ne pišem.

(D.I.Harms)

O Gogolju

Niko ne može shvatiti Gogolja. Sve u vezi s njim je nepojmljivo, od početka do kraja. Ništa se ne može sklopiti iz njegovih pojedinačnih karakternih crta. Čak je i Ljermontova lakše zamisliti: agresivan, kurčevit husar... A Gogolj je nemoguć. I on nikada neće biti shvaćen

(Ana Ahmatova)

citati

Kad jednoj ljubavi dođe kraj, slabići kukaju, energični smesta pronađu novu ljubav, a pametni su je već odavno imali u rezervi.
Neprijateljima treba neprekidno opraštati jer je upravo to ono što ih najviše ljuti.
Volim muškarce koji imaju budućnost i žene koje imaju prošlost.
Meni su ljudi uvek miliji od načela, a najmiliji na svetu su mi ljudi bez ikakvih načela.
Postoje mnoge stvari koje bismo odbacivali, kada se ne bismo bojali da bi ih drugi mogli pokupiti.
Kad sam bio mlad mislio sam da je novac najvažnija stvar u životu; sad kad sam ostario znam da jeste!
Život nikad nije pošten, ali budući da nas je većina nepoštenih - to nam i odgovara.

Oscar Wilde

trst

Majke su često privlačnije od kćeri.
Claudio Magris, “Microcosmi”

Klaudio Magris (Trst, 1939), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, književni istoričar.
Jedan je od najznačajnijih savremenih italijanskih pisaca.
Magris je decenijama bio profesor moderne nemačke književnosti na Univerzitetu u Trstu. Napisao je čitav niz knjiga o istoriji i kulturi srednje, južne i jugoistočne Evrope.
Poznati su Magrisovi radovi o Jozefu Rotu, Robertu Muzilu, Italu Zvevu, E. T. A. Hofmanu, Hermanu Heseu, Henriku Ibzenu ili Horheu Luisu Borhesu.
Dugogodišnji je kolumnista italijanskog dnevnika Corriere della Sera.

Najvažnije knjige proze: Nagađanja o sablji (1984), Dunav (1986), Ono drugo more (1991), Mikrokozmi (1997), Naslepo (2005), Vi ćete, dakle, razumeti (2006).
Najvažnije knjige eseja i književnoistorijskih studija: Habzburški mit u modernoj austrijskoj književnosti (1963), Trst: identitet granice (zajedno sa Angelom Arom, 1982), Utopija i otrežnjenje (1999), Nedovršeno putovanje (2005), Priča nije završena (2006). Drama: Stadelman (1988).
Proza, eseji i studije Klaudija Magrisa prevođeni su na sve veće svetske jezike.
Dobio je veliki broj nagrada za književnost, od kojih su najvažnije: nagrada Strega, nagrada Erazmus, nagrada Princ od Asturije, austrijska Državna nagrada za književnost, nagrada Tomazi di Lampeduza.
Živi u Trstu.

Vi ćete, dakle, razumeti
Novi roman čuvenog italijanskog pisca i istoričara književnosti. Uzbudljiva ljubavna priča u kojoj se glavna junakinja, žena u najboljim godinama, posle povrede noge, povlači iz javnosti i iz dotadašnjeg privatnog života, odlazi u jedan prihvatni cen, tar. Otuda u dirljivom obraćanju odustnom muškarcu govori o svojoj ljubavi i strasti, patnji i bolesti, samoci i žudnji. Moderna obnova mita o Orfeju i Euridici zadobija u Magrisovom kratkom romanu nesvakidašnju snagu i punoću.

50 godina

Znakovi pored puta
1. Nemiri od vijeka
Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečanske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak.
Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko - prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.

Ivo Andric - Nobelova nagrada za knjizevnost 26.10.1961.
(50 godina)

tasna

Ovaj mali esej nije o poznatom dokumentarnom filmu Boba Smetona/ Bob Smeaton , Festival Express, nije ni o još nesnimljenom filmu Penelope Sferis/Penelope Spheeris o Dženis Džoplin, Gospel According to Janis, a nije ni o knjizi Dejvida Daltona, Piece of My Heart koja je bila inspiracija za Penelopin film, već, verovali ili ne, o sadržaju tašne Dženis Džoplin.
Čija tašna može da bude zanimljivija od nepredvidljivo divlje i neukrotive Dženis, koju je Dalton prigodno nazvao, The One Night Stand Existencialista.
Jedne noći, dok su se vozili u limu, Dalton je opisao scenu sa Dženis u svojoj knjizi, Piece of My Heart:
‘Gde sam sada, dodjavola, stavila upaljač…? Verovatno sam ga zaboravila u baru. Stvarno sam nemarna. Koliko sam samo stvari izgubila po barovima. Novčanik i $1000 prošle nedelje. Ja jednostavno nisam u stanju da vodim računa o stvarima, čoveče.’
U očaju, Dženis je sav sadržaj tašne izručila na pod lima. Ono što je ispadalo iz tašne je zaista bilo impresivno: dve stare bioskopske karte, paklica cigareta, antička tabakera, nekoliko ključeva od soba iz ko zna kojih hotela i motela, kutija papirnatih maramica, razna šminka, nekoliko gumicom obavijenih krejona za obrve, adresar, desetak ispisanih poluzgužvanih papirića, biznis kartice, kutija šibica na kojoj je bilo naškrabano nekoliko telefonskih brojeva u nekom od barova, trzalice za gitaru, prazna boca viskija Southern Comfort, pljoska, otvorena kesica makadamija oraha sa nekog leta sa američkom kompanijom American Airlines, kasete Džonija Keša/Johny Cash/ i Otisa Redinga /Otis Redding/, pakovanje zvakaćih guma, naočare za sunce, kreditne kartice, aspirin, nekoliko olovaka i blokčića za pisanje, otvarač za boce, sat sa alarmom, stari primerak novina Time i dve prilično debele knjige: biografija o Zeldi Fidžeral od Nensi Milford/Zelda Fitzgerald by Nancy Milford/ i Look Homeward, Angel od Tomasa Vulfa/Tomas Woolf.

I want you to come on, come on, come on and take it,
Take it!
Take another little piece of my heart now, baby!
Oh, oh, break it!
Break another little bit of my heart now, darling, yeah, yeah, yeah.
Oh, oh, have a!
Have another little piece of my heart now, baby,
You know you got it if it makes you feel good,
Oh, yes indeed.