Lep i poučan primer za mlađe pisce je Čarls Bukovski. Taj mali poštar, ali veliki pisac, imao je samo jednu dilemu - da li da se napije ili da jebe svoje obožavateljke, pošto u te dve velike strasti nije mogao da uživa istovremeno. Pitanje da li da pije i piše istovremeno, nije se uopšte postavljalo.
Majstor iz Petrograda je imao nešto drugačiju dilemu - piti votku ili se kockati. Dobri poznavaoci lika i dela velikog Fjodora kažu da je on taj Gordijev čvor najčešće rezao tako što je i pio i kockao.Tek kad izgubi velike svote pozajmljenog novca i onako dobrano mamuran, sedao je da piše, pre toga ni slučajno. Tako su nastala, po mnogima, najbolja dela ruske i svetske književnosti: Zločin i kazna, Idiot, Braća Karamazovi ...
Svakako, ne može se zaobići ni genijalni Džejms Džojs. Kao mlad pisac po dablinskim pabovima je pio i pisao. Dobro je podnosio piće, zato njegov Stiven Dedalus iz «Portreta umetnika u maladosti», zrači entuzijazmom i energijom. Sa «Uliksom» je već išlo teže, pijani Džojs piše nerazumljivo i nepovezano. Ali gle čuda, kritičari upravo «Uliksa» dižu u nebesa. I šta da radi nesrećni Džojs? Umesto da ostavi piće zbog ciroze jetre, žrtvuje se za književnost i do kraja života pije još više i piše «Fineganovo bdenje». Kad je završio svoje poslednje, za čitaoce potpuno nerazumljivo višetomno delo, od pića poremećeni genije, izjavljuje da je za razliku od «Uliksa» romana toka svesti, «Fineganovo bdenje» roman toka podsvesti i da ga kao takvog ne mogu razumeti savremenici. To će, kaže Džojs, uspeti kritičarima i čitaocima tek u narednim vekovima. Kritičari, njegovi savremenici to ne prihvataju i veličaju «Bdenje» do besvesti, iako ne razumeju ni jedan pasus. Ugledni književni kritičari su jedinstveni u stavu da su svi pisci evropske postmoderne iščilili ispod Džojsovog šinjela ili bolje rečeno iz Džojsove čaše, Džojs nije nosio šinjel – najveći deo svog života proveo je pijući i pišući po tavernama u toploj Italiji.
Mora se priznati da su pojedini velikani ipak malčice preterali, kao Edgar Alan Po, koji je umro u delirijum tremensu. Ili mladi, ali nadaleko čuven pesnik Jesenjin koji je u trenucima velikog pijanstva i velikog pesničkog nadahnuća, a to je kod njega uvek išlo zajedno, izvršio trostruko samoubistvo – sečenjem vena, vešanjem i spaljivanjem. Svako pravilo ima i svoje izuzetke. Svi veliki pisci, sem nekoliko izuzetaka, su dugo uživali u svojoj slavi i u svom piću.
Nije teško zaključiti da istorija književnosti, a i ona je učiteljica, ako ne svima piscima sigurno, poznaje dve vrste pisaca. Prvu vrstu čine pisci koji su pijanice i poznati. O njima svi govore s poštovanjem, a u istoriji književnosti ostaje zapisano samo da su veliki i slavni, a ne i da su bili alkoholičari. Drugu vrstu čine pisci pijanice i anonimni. O njima svi govore da su alkoholičari, a u istoriji književnosti ih nema.
Charles Bukowski
