Žene se trude da budu “objektivne” prema sebi, prema svetu, prema muškarcima. Svesne su konteksta i postaju ga svesne dok pokušavaju da mu se prilagode i ostvare ženske ideale koje on diktira. Za razliku od njih, muškarci nisu svesni konteksta jer su oni taj kontekst. Doživljavaju svoje privilegije kao nešto “prirodno”. Zato su žene bile u prednosti da uvide poreklo opresije. Muškarci, mada većina njih zahvaljujući nasleđu, bilo da je u pitanju tradicija ili konkretnije, nekretnina, ima i novca i sopstvenu sobu, razboljevaju se jer patrijarhat diktira da muškarac, da bi bio muškarac, mora imati više od sobe i više od plate. Patrijarhat nameće muškarcu ogromne zahteve- da bude dobar vojnik, dobar muž, dobar otac, šta god to “dobar” značilo, ili, da bude “uspešan poslovan čovek”. I ti zahtevi spadaju pod “normalne”, niko ne sagledava koliko odgovarati na takve zahteve uništava individualca., identitet, ili koliko nameće identitet. To je smrt. Niko se ne pita, ni psihijatar ni njegov pacijent, da li možda nešto nije u redu sa svetom koji pred pojedinca stavlja takve zahteve i razboljeva ga. Jer, nije nimalo lako biti vojnik, nije nimalo lako biti muž, nije nimalo lako biti otac, itd. Muškarce koji nisu u stanju da ispune sve uloge do kraja, društvo žigoše. Međutim, muškarci ne uviđaju kontekst jer ne žele da uvide kako je njihovo nasleđe, i njihovo prokletstvo. Oni ne žele da se odreknu privilegija koje smatraju prirodnim i smatraju, da kao pojedine osobe, nisu krivi ni za poredak sveta, ni za žensku potlačenost. Dakle, oni su osobe van konteksta. Osobe po sebi. Subjekti. Bogovi. Njihov posed i njihova nevinost su neupitni, dok se žene lome oko njih, da ih “izvedu na pravi put”, da im “pomognu”, da ih “izleče”. One su pune reči, dok su oni neartikulisani.
Dokaz za to su ljubavna pisma žena.
Raspolažem slučajnim uzorkom od ljubavnih pisama koja su mom pokojnom stricu pisale različite žene. To su ženska svedočenja o svetu u kome živimo. Ljubavna pisma su možda najverodostojniji istorijski dokumenti, materijalni dokazi o poretku u svetu. To je prosto fascinantno, žene različitog porekla, statusa, obrazovanja, godina, žene kroz vekove, sve žele isto, ljubav. One se sve bave popravljanjem muškarca, i sve pitaju isto- da li me voliš? I koliko? I izvini. Toliko izvinjavanja. Naša pisma su Dokaz. Idealan muškarac ne postoji, ali postoji ženska zajednica koju žene ne vide od tog ideala. Postoji ovaj izmučeni frajer, nesposoban da bude muškarac po kriterijumima sveta čiji je on centar. Neuspešan. Promašen. Promašeniji nego one koje mu pišu. Jer, one makar smeju da kažu da pate. I, mada se svaka osećala usamljenom, zapravo su deo hora. I taj hor se sjedinio na dnu fijoke u kojoj sam ih pronašla. Kad pevaju njemu, to opet patrijarhat peva, to se onda zove zvocanje. Mi treba samo da se više obraćamo jedna drugoj. Pa, hajde da počnemo sa smakom sveta. Tako je glup, zao i dosadan. I muškarac bi bio mnogo srećniji kad ne bi bio bog.
Pisma sam prekucala onako kako su zaista pisana, nisam ih gramatički I pismeno prepravljala. Ovde nisu prekucana sva pisma, jer neka nisu dovoljno čitka, a i vidi se da su ista kao prethodna, tako da sam se zadržala na uzorku od 15 pisama, dodavši tome i Tatjanino pismo Onjeginu, jedno moje i nalaz vojnog lekara o psihosomatskom stanju moga strica dok je služio vojsku.
