underground

Alex Andreev

krtica

*Jake Chapman, Dinos Chapman, Exquisite Corpse 2000

agrofobija

Agorafobija (grč. ἀγορά, skupština, javno mjesto; φόβος, strah) je prvobitno označavala strah od otvorenog prostora, dok se danas pod tim pojmom podrazumijeva skup strahova u svezi s javnim mjestima, otvorenim prostorom i mnoštvom ljudi te s pomišlju da na takvom mjestu nakon iznenadnog onesposobljenja ne bismo bili u stanju pobjeći ili potražiti pomoć.
Agorafobija čini 60% svih fobija otkrivenih kliničkim pregledima. Češća je kod žena, a započinje u adolescenciji ili ranoj odrasloj dobi. Poremećaj često započinje rekurentnim napadima panike, a drugi simptomi uključuju napetost, vrtoglavicu, blaže oblike kompulzivnog provjeravanja, prežvakavanje ideja (ruminatio), strah od gubljenja razuma i depresiju. Čest je i strah od visine (akrofobija) ili zatvorenih prostora (klaustrofobija). Društvo povjerljivog prijatelja olakšava izlazak iz kuće.

Dobavljeno iz "http://hr.wikipedia.org/wiki/Agorafobija"

*dijagnoza:
Princip je osti
sve su ostalo nijanse
:)

krtica

Biće iz mraka

Bila je to krtica.
Znate li kako izgleda u ljetno podne?
Pustite djecu da se igraju i vidjet ćete kako umire
biće iz mraka. Crno i slijepo na suncu.

Gledala sam taj komadić tame i nejasno, ali nepogrešivo,
osjetila – ovo nije se smjelo izvlačiti iz zemlje. Ovo
ne smije izaći na svjetlo. Prvi instinkt kojeg se sjećam.
S rukama na leđima, nepomično zureći u krticu.
Između nas sporazum – tabu.
Sahranila sam je.

Dok ju nisam zaboravila, obilazila sam svaku zemunicu –
“to je unutra, tu živi”. I danas pokraj svakog briješka
izrovane zemlje pažljivije hodam. Da ne bih nagazila neko
biće ispod u mraku, koje možda umire ili se rađa.
Kasnije, kad sam čitala Kafk u opet sam se sjetila sunčanog
podneva i krtice – instinkt mi je bio sačuvan.
Ali nemoćan – svijet bijaše napučen umirućim prikazama.
Ta bića gutala su zrak, mučila se, gušila – dan je nemilosrdan.
A noću, iza ponoći, i još kasnije, iza dva – sablasna neonska
ulica i tišina – čas bi jecala, čas pjevušila. Nema pokoja.
Tmuša podvijena repa zavija, drhti u gradskoj kanalizaciji,
bježi u predgrađe, skriva se po teretnim kolodvorskim
skladištima. Posječena u šumama, u selu osramoćena, protjerana
s groblja. Sve više kamena u ravnicama. Cijele planine preselile
se – kameni humci jedan do drugoga, zbijaju se sve tješnje
i sve uži su prolazi među grobovima. Šmugne u crkvu. U ispovjedaonicu
praznu skloni se od vječnog svjetla – ne bi li konačno počinula,
shranila se. Uzalud! Zabruji alarm i upale se sva svjetla. Smrti
više nema. Duša.

Bježi i dalje gonjena, sakrije se negdje, pa čučne i plače.
U haustoru. Prolazeći začuđeno pogleda je neka mačka. I tu,
trpka i vidovita, pronađe ju – mala crna abeceda.

Djeca, što se igrahu na dvorištu, kao i ja, nisu još bila
pismena. Što će naučiti od svoje okrutnosti sada, kad više nema
životinja? Gdje će završiti ta okrutnost i kako će se uobličiti
dječja priroda ne dođe li do novih instinkta i dosluha?

Božica Zoko (1963)

o5 isto

o5 svastarim, pabircim, kupim sve moguce sa neta... ali i to ima neki smisao u ovoj rupi, jer i to su svojevrsne tajne, pa neka se ovde ocuva sto je do sad sacuvano... evo i moje i njegove fotke, na neki nacin ovde su pohranjeni skoro svi podaci o nama, prekucana pisma, zapisi, slike, ne bas sve, ali imam ih i mozda cu vremenom i njih postaviti da se sacuvaju na netu zauvek, a kad ce i hoce li uopste doci do otvaranja ove zaostavstine ili ce sve progutati vreme i zaborav, zavisi od mene, moje volje, moje odluke, a mozda i nekih drugih zbivanja, ko zna? vazno je da ja ovde upakujem ono sto se moze upakovati, da bilo gde krenem, a znam sifru odaja, mogu uci i o5 imati sto sam imala, to je prvo obezbedjenje, onog unutrasnjeg u meni, ono vanjsko cu poceti da obezbedjujem sa prvom sevom... hahaha, ili lastom kada se vrati sa juga, sprema se veliko spremanje, veliko ocekivanje i veliko bekstvo... ona je juce prespavala i dan i noc jer prethodna dva dana nije spavala, on je jutros otputovao na nekoliko dana, otkrivam da nam je pojeo dvopek pa san za dorucak uzela krekere... o5 me uspeo da iznervira, stalno uzima, vise ne kupije ni taolet papir, a hranu uzima sta stigne... ja se ispovedam za svoje grehe, a ko ce njemu da oprosti? samo da odem, da ovo vise ne trpim, ne gledam i ne znam...

greh

pocelo je kao ispovedanje u rupi, a onda se pretvorilo u svastarenje... malo cu da se prisetim sta je to greh i koje sam ucinila i priznala samoj sebi, pa cu onda malo zaustaviti ovu stihiju loseg ukusa u podzemlju... promenljivo je, takav je februar, on nije za prave stvari, cvrste stavove... on je vejavica, padavica, vrtoglavica, sve se menja, lako kvari i ne vredi vise od 28 prevrtljivih dana i sivih, prohladnih noci... i ovo je mozda greh jer trazim opravdanje, prebacujem sa sebe na druge, u nedostatku zivih bica optuzujem vreme, kalendar, spise, zapise, slike, prilike... da sam lagala, lagala sam, da sam krala krala sam, ali nisam ubijala i izdavala nikoga i nista, nisam sudila, ni svedocila, o idolima i bogovima sam samo razmisljala na razne nacine, kako kad, mozda mi je najveci greh 10-ta zapovest? ne pozeli, nista tudje jer ja ne mogu sebi zabraniti da zelim onog koga volim iako kao nije moj, jer on jeste moja ljubav, sigurno ga ne bih htela ni uzela, ali zelja je nesto sto je emocija i tvrdim da niko ne moze upravljati pravim emocijama... tako je, boze dragi, ti koji propovedas ljubav, ako je zaista i znas onda i ne osudjujes one koji vole, ali nista ne cine da to drugom nametnu...
samo vole, samo vole, samo vole, amin.

zemaljski muzej

zemaljski muzej
opis bloga krtica
mislim da je jasno
em je zemaljski, em je muzej...
fosilni ostaci koji ce jednom postati nafta
svastara u stracari ispod zemljine kore
u zemlji u kojoj se slusa mitar miric i milos bojanic
a preko kablovske ide lista 80-tih
duran duran i moj omiljeni spandaj balet
a nasi 80-osmasi ili mrtvi ili polumrtvi
sve sve, ali stoka ne

krecenje

dzaba ste krecili (grafit)

prethodna slika pod nazivom slika dana pokazuje kutak muskarca u kreativnom neredu, ali muskarca od stila, rada i smeka... ja nemam ni takvog muskarca, ni takav pogled na te stvari, ja nemam takvog muskarca uopste jer reklo bi se nemam ga uopste, ali imam nesto sto je paradoks, a i susta suprotnost onoj slici, zivim u blizini, pod istim krovom sa nekim sa kim po zakonu ne zivim, a zivela sam, to se ovde zove razvod, imam taj papir, ali uzalud, zasad, a traje to evo 7 dugih godina, u medjuvremenu on je svoju sobu pretvorio u sive vrtove, zidovi su sivi od vlage, moljci sve buse i prasina gusi u nosu... hladna i gadna soba jednog isto tako hladnog i jadnog alkosa kome nije bitno gde spava vazno je da svoju rupu jos uvek nadje... i sta ja imam sa tim? osim sto su i ostali delovi stana naceti, pogotovo kupatilo i kuhinja koji su zajednicki... sve je zapusteno kao napusteno, a ja nemam u takvom ambientu volju da sredim ni svoju sobu, jer cemu ta oaza u ovom crnom, prljavom haosu, i tako sve postaje nebitno, prasina kao sneg pokriva tragove... krtica cuti i ceka jer valja kopati kad dodje vreme za to... znam da ja moram kreciti njegove crne zidove, ne zbog njega nego zbog sebe, da bih ovo prodala, da bih odavde otisla, da bih ovo dobro prodala i nesto sebi kupila... da bih selila, moram kreciti...

selenje

...nema smrti, nema nicega, ima samo seoba... ( M.Crnjanski )

jutros sam opet prespala, sve u cugu do pola 10 uz san-moru ko zna koje i gde selenje... lokacija nejasna, nesto kao Otes, valjda kod Dzubura posto se i moji roditelji pojavljuju u epizodnim ulogama, tu je i bivsa gazdarica, nepoznata, a u snu poznata kao sto to obicno biva, ja pakujem, pakujem, cistim i cistim i ona me hvali i za placanje i cistocu i odnos prema gazdama, sve kao ok osim te muke postanarske, tuge pregoleme, onda se pojavi i vest da sam dobila posao na cendic vili i krug se zaklapa, kao sad je sve ok, sve se vraca na pocetak, imam i posao i stan, iako ustvari ne znam gde se to selim sto i jeste i sad otvoreno pitanje... u tom neznanju sam se probudila...i onda frka spremanje i sebe i dorucka i ukljucenje ves masine da pere beli ves i sve stigoh do 10 i da gledam dvor, do 10 nije bilo signala na tv-u, a onda je stigao, kao da je sve bilo u zakasnjenju tih pola sata... a na dvoru je sve bilo mrtvo dugo, dugo... onda su se oglasile fanfare i oni su se leno dizali i kao marionete stizali iz sna na dvor gde im je citano neko besmisleno pismo i kad bi oni otisli i opet pokusali da zaspu, opet bi ih fanfare pozvale da ih dovuku na jos neku istu pricu bez price da bi se popunilo jutarnje ukljucenje, nedelja je i ne radi prodavnica, a oni ne znaju i nemaju nikakvu ideju da osmisle to jutro, taj dan, taj sou... u medjuvremenu cujem kako R. prica u kuhinji sa nekim od bratica na telefon o tome kad i kome da da pare za rezije majcinog stana... tome nema kraja, jedva se uzdrzah da ne odreagujem za nedavanje novca za kcer vec drugu godinu i ostalo... neka, neka, sve je to samo put, dugi put ka mome ko zna kome selenju...

kao krtica

Koliko alkohol loše utiče na Bebi Dol postalo je jasno kada je, nakon što se napila, juče u ranim jutarnjim satima od gume pomislila da je suknjica, pa ju je navlačila na sebe, potom je neke dvorane pojurila makazama, da bi se posle svega toga dobro ispovraćala, što je potom Lana prepričala Nini.
- Bebi je potpuno odlepila, noćas je počela da navlači gumu na sebe, pa je od nje pravila suknju. Posle je uzela makaze i jurila sa njima, rekla sam Firčiju da joj oduzmem makaze. Horor! Svima je smešno što ona pravi budalu od sebe, a meni je tužno kad vidim da neko tako prsne - pričala je Lana Nini o dešavanjima u toku noći.
Ponašanje Bebi Dol, osim na nju, sve više se odražava i na higijenu u kući, pa osim što pravi nered sejući svoje stvari po svim prostorijama, nedavno, kada je bila služavka, zamalo da dođe do zaraze, pošto je zaboravila da izbaci pokvarenu hranu. Tom prilikom povraćao je samo pevač Nemanja Nikolić, a Ćemo se žestoko posvađao sa Bebicom, kojoj cela ta situacija nije nimalo smetala.
- Užasni smo. Moja mama se verovatno drži za glavu i ne odgovara na telefonske pozive. Ovi moji kavaljeri mi gledaju kroz prste, nadam se. A prijatelji se verovatno smeju. Njima je to jedino zabavno, jer ne bi imali šta da gledaju u februaru na televiziji da ja nisam ovde. Tako je bilo i kad sam bila na "Farmi - rekla je Bebi Dol, između dva zalogaja i gutljaja supe, svom prijatelju i kolegi dvoraninu Dejanu Milećeviću, dok se treznila.
Bebi je svesna svog skandaloznog ponašanja na "Dvoru", ali je kroz smeh brzo našla opravdanje:
- Ali, dobro, nisam ja jedina koja sam odlepila.Mada, istina je da sam rođena za gluposti.

zbrajanje

150 postova u ova 3 nova bloga, u 3 nove rupe, 20 na glavnom pisati i ziveti, 60 pesama na rec za rec i evo jos 2 pa 70 na krtici koju sam otvorila poslednju, pre par dana... otkud tako puno postova za malo dana? jasno je, sloboda, citati, slike, video, bez pretencioznosti, bez kompleksa bilo koje vrste, to je moj pravi dnevnik, jer sam se tek ovde otvorila bez predrasuda i vodi me samo trenutni impuls, da li je to pravo? mislim da jeste, a zasto sam pod zemljom? citala sam mnogo slobodnije, bizarnije, lascivnije blogove i cak se divila i zavidela im, e pa takva sam, ne mogu iz ove duse, cak i anonimna ista sam u dusi, to mi je jedan od retkih vrlina, ako je to vrlina? iskrena, a stidna i bez brojeva, hahaha, zaista ih nikad nisam volela, a sad, zasto sad pratim samo parne, to bi neki numerolog mogao da kaze, ja ne... puce me neko virusom cak i ovde, mozda je to sa foruma o dvoru gde samo citam, a stranica je otvorena dok ovde pisem, ali bi mi cudno da me neko pukne pod zemljom, iako shvatam da pucanje stize od svega, citata, slika, videa, sve moze biti zarazeno, pa na sta naletis, juce sam zakacila neki zesci, nije se dao ubiti bet restartovanja... hahaha... jedva ostah ziva... bas interesantno da se to desilo i sad kad sam pisala o prividnoj slobodi u krticnjaku... opomena, biti uvek na oprezu, to sam ja, bojim se i svoje senke, gresna, tuzna i jadna... ni na jednom blogu nisam pustala komentare, smorio me net, nije mi do frke, ali ima i tu onog zbog cega se krijem... da bi mogla biti ja.

Predrasude

Crnogorci su lijeni
Bosanci su glupi
Slovenci su skrti
Makedonci su zadrti

Predrasude... predrasude...
Sponzor, sponzor...
Sloboda je skupa

Izgled vara
plavuse su gluplje
sustina je duboko
u centru je skuplje.
Crnci sviraju bolje
suncanje je zdravo
sto babica kilavo dijete
nema zivota izvan nase planete

Predrasude... predrasude...
Sponzor, sponzor...
Sloboda je skupa...

Rambo Amadeus

zatvor

...every pri­son that the man bu­ild
is bu­ild with bricks of sha­me...
(...sva­ka tam­ni­ca ko­ju je čo­vek po­di­gao
sa­zi­da­na je od ci­ga­la sra­ma...)
(Oscar Wil­de, The Bal­lad of Re­a­ding Gaol)

Za­pi­si iz mr­tvog do­ma pri­ča je o lju­di­ma ko­je je F. M. Do­sto­jev­ski upo­znao u tam­ni­ci ano­nim­ne si­bir­ske gu­ber­ni­je, is­po­vest, da­kle, o dru­gi­ma. O nje­mu sa­mo ko­li­ko su ga ti dru­gi sme­ta­li, iza­zi­va­ju­ći čas nje­go­vu mo­ra­li­stič­ku od­vrat­nost, čas nje­go­vo slo­ven­sko sa­u­češ­će. O dru­gi­ma, s ari­sto­krat­skom od­vrat­noš­ću, ali bez hriš­ćan­ske sa­mi­lo­sti, pi­še i Oskar Wil­de u Ba­la­di o tam­ni­ci Re­a­ding, iz ko­je smo za ovu gla­vu po­zaj­mi­li mo­to.
I Ša­la­mo­vlje­ve Pri­če sa Ko­li­me pri­po­ve­sti su o dru­gi­ma, ali je pri­met­no od­su­stvo i mo­ral­nog su­da i emo­tiv­nog učeš­ća. Ova raz­li­ka u tač­ki po­sma­tra­nja ljud­ske pat­nje od­me­ra­va i du­bi­nu pret­po­stav­ke da je reč o no­voj ka­kvo­ći sta­re hriš­ćan­ske ci­vi­li­za­ci­je ili mo­žda već i o ori­gi­nal­noj an­tro­po­loš­koj vred­no­sti u po­vo­ju. Sol­že­nji­cin će u Ar­hi­pe­la­gu Gu­lag, ana­li­tič­koj en­ci­klo­pe­di­ji si­bir­skih lo­go­ra, vra­ti­ti mo­ral­ni aspekt enig­mi so­vjet­skog Te­ro­ra, ras­hla­đen u auto­kla­vi isto­rič­nog po­gle­da na ko­mu­ni­zam.
Ima se uti­sak da je naj­u­be­dlji­vi­ja te­ma ro­bi­je – osu­đe­nik na su­sed­nom le­ža­ju. (Pr­vu ljud­sku re­al­nost Do­sto­jev­ski opi­su­je re­če­ni­com: „Bio je me­đu nji­ma je­dan ro­bi­jaš ko­ji je naj­vi­še vo­leo da u slo­bod­no vre­me bro­ji ko­lje pa­li­sa­de.“ Ne pi­sac, ne­go ne­ko dru­gi.) I da je ulo­ga pi­sca s uspo­me­na­ma ro­bi­ja­ša do­bro shva­će­na tek ako je, osim u iz­nim­nim tre­nu­ci­ma kri­ze, sa­mo­za­taj­no po­vu­kla u za­le­đe vla­sti­tu sud­bi­nu, te se sta­vi­la u slu­žbu tu­đih ne­sre­ća.
 "... mor­fo­lo­gi­ja „oni­rič­kog pro­sto­ra rop­stva“ ma­lo se od dav­nih da­na pro­me­ni­la. Iz­me­đu ru­pe u ze­mlji, po­kri­ve­ne iz­u­krš­ta­nim de­bli­ma, u ko­ju su pro­to­na­ro­di spuš­ta­li svo­je kriv­ce, i ele­gant­ne, so­fi­sti­ci­ra­ne će­li­je grad­skog za­tvo­ra u sa­vre­me­nom Stoc­khol­mu, gde je bo­ja zi­do­va pri­la­go­đe­na lič­nom uku­su ro­bi­ja­ša, a pro­sto­ri­ja li­či na so­be u va­šoj ku­ći, ve­li­ka je raz­li­ka u po­je­di­no­sti­ma, no nje je ma­lo u onom bit­nom – ogra­ni­če­nju slo­bo­de što ga pod­ra­zu­me­va.
Za­tvor­ske ru­pe du­go su pod ze­mljom osta­le, po­dra­ža­va­ju­ći ja­mu u ko­ju su bra­ća ba­ci­la he­brej­skog pa­tri­jar­ha Jo­si­fa i ta­ko usta­no­vi­la, po­sle ede­na, dru­gi pro­to­tip bi­blij­ske tam­ni­ce. Pod­ze­mlje, u ge­o­graf­skoj i sim­bo­lič­noj bli­zi­ni pa­kla, ne­ma sum­nje, naj­pri­klad­ni­je je me­sto za is­paš­ta­nje gre­ho­va. Sa­mo je eks­plo­zi­ja hu­ma­ne po­pu­la­ci­je, a s njom i de­li­kven­ci­je, mo­gla i mo­ra­la iz­ba­ci­ti za­tvo­re i na po­vr­ši­nu ze­mlje. Do­le se vi­še, jed­no­stav­no, ni­je mo­glo sta­ti. Za­jed­no sa ci­vi­li­za­ci­jom, uvis, ne­bu, ra­stu i za­tvo­ri.
Ali je pa­ra­dok­sal­no da se upra­vo u na­šem ve­ku, sto­le­ću ne­bo­de­ra, nji­hov ver­ti­ka­lan rast kom­bi­nu­je s ho­ri­zon­tal­nim ši­re­njem, pa en­gle­ski kon­cen­tra­ci­o­ni lo­go­ri iz Bur­skog ra­ta, ne­mač­ki la­ge­ri za uniš­te­nje i si­bir­ski ro­bi­jaš­ki ar­hi­pe­lag, za­tvor­sku ci­vi­li­za­ci­ju, ako po­sto­ji, vra­ća­ju na sa­me po­čet­ke, ka­da su pr­vi ljud­ski su­žnji, pod ime­nom rat­nih za­ro­blje­ni­ka, dr­ža­ni pod otvo­re­nim ne­bom."
B. Pekić

kljuc-kljac

kljuc-kljuc, kao ptica, e nema vise, covek nije ptica, kljuc-kljac, zatvoreno, zakljucano ono sto nije za coveka, a za coveka je sve osim ugljenih hidrata i secera, znaci meso, masnoce, povrce i voce... ili kako to ja juce nazvah mmmm ishrana...posto sam odlucila da svoju ishranu koja je dobra jos popravim u ovom smeru, znaci napravicu samo korekcije... polako izbacivati ono malo UH, a dodavati malo vise masnoca, ta sad po kasiku vrhnja u skoro sve obroke, jako volim mileram, pavlaku ili vrhnje, kako ga god zovu, ali to je to, dodati malo putera u przenja sa maslinonim uljem, a moze malo i onako na jela, npr. na poprzenu pljeskavicu, piletinu itd. zatim tu su sirevi, majoneza nesto manje, mozda malo mesati sa pavlakom, ali nesto kasnije, zatim przenja i pohovanja...
ono sto cu novo ukljuciti, ali tek kad ga nadjem i kupim je kokosovo ulje, iscitala sam puno o njemu, pravo je otkrice i za unutra i vani, ali mora biti virgin-devicansko-nerafinisano-nepreranjeno... moze se uzimati ujutro sa kafom i cajem, a moze se na njemu kuvati i peci, najbolje u kombinaciji sa maslinovim uljem, takodje je najbolje u salatama jer je onda sirovo... evo moja prijateljica veverica opet ostala kratkog repa, prvo joj zabranili da pravi rezerve lesnika, a sad joj u zamku stavili hleb, nije ona upala u zamku, nego hleb, jadnica tuzna, a ne zna da je sretna, em nije ona u zamci, em nece moci da pojede ovaj hleb... sala, ko zna bi li mojoj veverici, koja uziva veruci se po drvecu za razliku od mene koja zivim pod zemljom skodio ovaj hleb, ovo nije njena ishrana, njena evolucija ishrane, nije cak ni opit nad njom, nekako mi i ti opiti vise nisu verodostojni, sta mi imamo sa misevima, pa i sa vevericama, ovo je samo zgodna sala, sa nezgodnom porukom za neke...

rezerva

u bilo kojem smislu i pozitivnom i negativnom to je neki visak... zbog rata, posle rata ne pravim rezerve, niti treba, niti mogu... ipak neke namirnice su po pakovanju za vise priprema, pa neke cuvam na polici sa knjigama, rizu, kus-kus, tunjevinu u konzervi, zacine... neke iza fotelje u hodniku, krompir kupus, luk...a neke i u frizideru, jaja, mlecni proizvodi i meso u zamrzivacu, posto je R. sklon kradji jer cesto sam nema sta da jede, uzima bez pitanja i grize savesti, mesto da daje detetu, on mu uzima, zato je sve sto moze sklonjeno... voce je na stolu, krekeri na vetrini, cajevi i dvopek na frizideru u kuhinji... sad kad mislim da doterujem ishranu u smeru mmmm ishrane, treba potrositi rezerve ugljinohidrata, kus-kus, rizu, krekere... prakticno u ovoj ishrani i nebi trebalo da ima rezerve osim maslinovog i kokosovog ulja koje cu tek da nabavim a za njega sam procitala da ne mora da stoji u frizideru, ne uzegme se, mali mu je procenat masnoce, ali vazno je da pri kupovini tih ulja na njima pise virgin (devicansko) to znaci da nije rafinirano, jer ono je preradjeno, a preradom su mu unisteni skoro svi vredni sastojci... drugih rezervi nemam osim nesto novca koje sam nasledila posle mamine smrti i cuvam ih-krijem jer situacija je takva na 6-toj polici za knjige u jednom notesu-dnevniku... ovo niko ne zna, pa neka tajna ostane zakljucana u ovom krticnjaku...

underground

zivot pod zemljom... secanja, ona ovde nisu zabranjena, nista nije zabranjeno, sloboda je pod zemljom, znaci kusturicin film da ga ne prepricavam, pa malnareva knjiga stakleni grad pod zemljom, da je ne prepricavam, pa titov podzemni grad-stan kod konjica, pa hitlerova vucja jama u berlinu u kojoj se krio i sam ubio...
pada mi napamet mamina i tatina basta u otesu i krtice, isto i u cvecnjaku u pejtonu... stete i koristi od nje, jela je sve pod zemljom, u bastama korenasto voce, mrkve, cvekle, repice i slicno, a mene anita sope bas uputi da zimi jedemo bas to sto raste pod zemljom jer ne moze da smrzne... poslednji je dan januara, hvala bogu, juce sam citala ovaj blog ispod ovog posta, vrlo zanimljivo... a sinoc je firci usao u dvor i dvor je zasjao kao pravi... ipak necu se registrovati, samo cu citati... to bi bio izlazak iz rupe, krtice ubijaju zar ne, e mene ne... a danas je vocko... joj zaboravila sam macka na baklonu... idem...

zivotinjka

zivotinjka sam, nikakvo cudo,  ili jesam ili nisam krtica... a u meni koliko suza toliko smeha, koliko tuge toliko radosti, jutros me tifa nasao, slusam ga, potrgacu dugme za reply, evo me danas kako uzivam u rupi, iskopala rupu, ali iskopala i nesto sto volim, pozitiva iz rupe u rupu struji... to sam ja, danas godine nemaju veze sa tim, ne priznajem ih, ni rupe na guzici, ni bore na licu, ni januar, uostalom slavim mu kraj, jos 2 dana i februar, a to je jako dobra vest, jako-jako dobra, treci put vracam tifu, covek ce reci: sta joj je? hahaha, ma daj tifo, nabijem te, nabijam ti broj slusanja na youtube...
zivotinjka sam, priznajem, samo mi daj da nesto gricnem, malo leka-apoteka da mogu da spavam i da nije hladno, pod zemljom sam provela svoj sistem grijanja noga, topla voda kroz u plasticnoj flasi, moj izum za nedostatak prirodne nozne cirkulacije u dugim hladnim nocima... necu ga izdavati, nista ne izdajem, pisem, pisem, dok tifa peva, dok on peva i zivotinjka u meni peva...
stop... pauza... tisina... zivotinjka slusa druge dvije kako nesto mrmljaju u drugoj rupi... u kojoj je on rupetini, ali ne zna, ne znam je li bolje znati ili ne znati da si u rupi... ja sam ipak dobrovoljno usla, zapravo sam je iskopala i tu se sakrila od svega, pa i od njega, a on je u rupi odvajkada, on svoju rupu nije gradio, ali nije je ni svestan, pa onako zao mi je njegove zivotinjke, da je medjed-medjed je, da je hijena.hijena je, a jazbina mu crnja od ove, a nadzemna, u njoj spava i leti i zimi, ah, zivotinjka u meni nesto se sazali nad njegovom rupcagom, ogromna je... a druga je mala, privremena, jos otvorena za dovod svetlosti i zraka sa jedne strane, sa one sa koje ona trazi spas, zivotinjka je tek to, po svemu, po pasjem ponasanju prema majci-kucki, prema sebi mladoj, a zapustenoj, a macka u sustini... samo sto ne lunja, nego drema i prkosi, cime se zanosi? ne znam ja, ali sigurno ni ona, a i kad bi znala, ne bi rekla, a prica kad ne treba, zajebana mlado-stara zivotinjka, koja vecera dorucak, doruckuje rucak, a ruca veceru sve kraduci celu bogovetnu noc kako to i rade jadne i gladne zivotinjke u sred zime, narendanih, neopranih zuba i poludivljeg pogleda uprtog u nesto daleko i nadzemnim ljudima nepoznato...

desavanje

prvo subotnje jutro u krticnjaku... kako sam spavala? pa spavala sam, cesto sam se budila i sanjala sam neke radnike i neradnike, nije bas jasno jesu li virtualni ili realni, ali nekako bledi, nevredni, hvala bogu virtualni svet mi je sve manje prisuran u svesti, pa i u snovima, ili nocnim morama bolje receno... oblacenje i 2 promene, vece i sire carape, to jest komotnije, lanjske koje sam nosila sa 20 kg vise, mozda ce manje da zuljaju one pukotine na desnom guzu i novi-stari-rupicasti dzemper od pre 10 godina koji pamti moje najbolje godine i godine moljaca posle toga koje su mu dosle ruka-va, ali evo mu jos jedne sanse, zaista nikad se nista ne zna, i sad ima rajfeslus i topao je, rupe su sad u modi...tako da sam babacila i novi odgovarajucui autfit... pre dorucka popila sam kafu jer nemam zelenog caja i pogledala uobicajene stranice na netu, odslusala vendi na skandalovom kanalu, a sve to videla na forumu-srbija... za dorucak sam vagala, postojale su 2 opcije, isterati mak na konac, pa da se ona pusi od gladi, a ja od mraza ili opet popustiti i napraviti i njoj dorucak... e sad nije bilo ni pavlake ni sira za omlet, a njegov sir je bio mamac u krticnjaku, prelomila sam kao i obicno, za nju uvek da, za njega uvek ne, pa makar i na svoju stetu, tako sam napravila neki balans za svoju savest... imam supu-rupu za rucak, ako se princeza na zrnu graska, valjda je bar 1 od juce zulja, ne doseti da bi trebala ustati i naci reci izvinjenja... nije ni bitno, na vagi je vec par dana 69,9 kg i vikend bi mogao da napravi katastrofu, najbolje bi bilo nista ne kupovati, osim zelenog caja, a i bez njega mogu, ima kafe... e receno, ucinjeno i servirano... uh ide pesma koju volim... '21. vijek' i tifa:
...a gdje je ljubav, gdje ste je od moga oka sakrili, a gdje su ti kovaci moje srece, zar ste zaspali... 
...ja savrseno vidim, u savrsenom mraku, kad ponestane mi sunca, daju ga na slamku...
celi tekst pesme je u narednom postu, a u prethodnom je prekopirano moje pitanje aniti, strucnjaku za zdravu ishranu i njen odgovor... tifa me izbacio iz rupe, uvek me udari ta pesma, ima nesto sto ja volim, tako da ne znam sta sam jos htela da kazem, sve u svemu, odgledala sam zbrdodolisani dvor, ide neka nasa kich muzika sa pinka, ne da mi se ustati da bar smanjim, dr ili sef im je bolestan, zelim mu sto pre odlazak u neku od zasluzenih rupa, i to bi bilo sve u ovom jutarnjem javljanju...

crno

najzad sam ubola... danas se tako cinilo nekoliko puta, ali ovaj ubod je ubod dana, prvi se macici u vodu bacaju, crni macici u tamnu vodu, zadnja se krtica crni kao i prva i niko je nece naci jer je crnja od noci, jer je zemljane boje i niko je nece baciti ako je ja ne obelodanim drugima da je vide i ona pobeli ili da ja pritisnem atomsko dugme i dignem u vazduh ovo malo crne sirotinje, a ne ova crna klasika je nesto sto necu izdati i zato ce ostati, a imam ludi predosecaj da ce na ovoj podlozi reci imati strasnu magijsku moc, da ce se same sa sobom dogovarati, cak i mene varati, a to je ono sto cekam, to je ono radi cega se krijem kao zmija noge, mora da se isplati ovoliko cekanje, mora da se vrati ovoliko kopanje, tu sam samu sebe cekala i docekala, kopala i dokopala, sve je crno da crnje ne moze biti, od ovoga crnjeg nema, zato se necemu i nadam, iz crnila ce se uvek nesto ispiliti, nesto pojaviti, a ja popeti, jer ja sam pala najnize, vreme je ili da potonem ili da se penjem, sprat po sprat, moc ce da raste... sigurna sam da je sve u bojama, davno sam naucila da su sve boje nastale iz bele i crne, nadzemni blogovi su beli i nisu nesto posebno doneli, ovaj je dom krtice, mrk, taman i jadan i iz njega ce da sevaju i suze i varnice, klice i zice, bice veliko otvaranje, posle velikog zatvaranje, ovaj put sam sama sebi spustila, sama sebi dala sah - mat, nikakve rokade nece nista promeniti, nece me odavde pokrenuti, isla sam godinama pravo nizbrdo i dosla tu gde sam sad... nista ne vidim, nista necujem... crna gluva tisina

biblioteka

biblioteka, o zar se i to moze? moze, moze... fotelja me nije dugo drzala i sad opet lutam podzemljem... nego izdrzala sam danas, ona je ustala predvece i nasla rucak i popapala ga, u prolazu sam joj rekla da ne ulazi u moju sobu, a ona opet dok sam prolazila upitala me kao ljubazno 2x treba  li nesato da kupi? moj odgovor je bio: NE! tako je, bes me hvala bogu jos drzi, a inat je veci od svega... rekoh joj da ce se uveriti ko kome treba, ili ja njoj ili ona meni? i bice tako... sutra je subota, pravim spisak sta cu da kupim za 3 dana, pa onda za 4 dok ne otopli, nju sam uputila ocu na hranu... haha... spisak: pavlaka, sir, permezan, zeleni caj, kreker, dvopek, voce i povrce, kifla za nedelju za dorucak, jaja, paradaiz i sok za ponedeljak... jos cu spisak sutra ujutro korigovati i kupiti sta mi fali, napolju cu pojesti cevape, imam supu od danasnje piletine i graska, bice je i za prekosutra...ona neka sanja hranu, ne moze nista naci ni na zemlji, kamoli pod zemljom, nece i ne zna ona da kopa rupe... a kod mene sve rupicasto... zivot sve usitnio, rasparao, pocepao, izresetao, cak i zadnjicu... a hrana, sto nije kvarno, a skoro sve, bice na polici kod mene, tako da je moja biblioteka postala i podzemna hranoteka...
realno slabe su ove nazovi knjige, nise neke biljeznice, samo mi se slova svidjaju, pola - pola, verovatno cu opet seliti, ali sutra, dosta tumbanja za danas, vratila bih se na pocetak i krecila... sve u svemu kopanje se nastavlja... svaki dan nova rupa , a mozda i vise manjih rupica kao danas...

ključ

uh, odluka je pala i ja sam se zakljucala...
pitam se hocu li stalno kad zagusti otvarati nove rupe ili su mi one vec iskopane dovoljne za moju tugu, 3 tamo, tri ovde, za razne svrhe i razne faze, ali ova napokon za ispovedanje, za plac, za razgovor sa samom sobom bez cenzure, za grehove moje i tudje, ima ih ako ih se setim, ne znam, uvek znamo za druge, znam neke i svoje, ali se i ovde stidim da ih izgovorim, deciji, njih se najvise stidim iako deca nista ne znaju, kasnije se osilimo da sve znamo, pa mislimo da smo uvek u pravu i greha kao i nema... evo bas sad odgledah neku novu sapunicu - lola - i devojka pobeze od muke zivota u rupu na groblju, blizu svojih pokojnih roditelja, kako to? da se bas otvori i ta tv-rupa kad sam i ja uselila u svoju, izgleda da nisam sama, niti sam otkrila ameriku, nazalost, krticnjaka ima, ljudi su u rupama, ne vidimo se, ne cujemo se, tako da medjusobna komunikacija, ni pomoc nije moguca, to izgleda lose, ali nije, samo tako krticnjak ce ostati to sto i jeste, tako cu i ja, nova krtica, ziveti sama i imati tu mogucnost da placem i smejem se sama sa sobom i sama sebi, tuzna sudbina... nisam nikad ni mislila o tome, mnoge su zivotinje pod zemljom, u rupama, jazbinama, te rupe imaju svoje tajne ulaze i izlaze, samo njima znane, desi se da neko upadne i nastane tragedija, ovde se to nece desiti, kljuc je za 8 brava, 8 vrata i 8  kapija i nema toga ko se uci i otkriti moje tajne...