greh

pocelo je kao ispovedanje u rupi, a onda se pretvorilo u svastarenje... malo cu da se prisetim sta je to greh i koje sam ucinila i priznala samoj sebi, pa cu onda malo zaustaviti ovu stihiju loseg ukusa u podzemlju... promenljivo je, takav je februar, on nije za prave stvari, cvrste stavove... on je vejavica, padavica, vrtoglavica, sve se menja, lako kvari i ne vredi vise od 28 prevrtljivih dana i sivih, prohladnih noci... i ovo je mozda greh jer trazim opravdanje, prebacujem sa sebe na druge, u nedostatku zivih bica optuzujem vreme, kalendar, spise, zapise, slike, prilike... da sam lagala, lagala sam, da sam krala krala sam, ali nisam ubijala i izdavala nikoga i nista, nisam sudila, ni svedocila, o idolima i bogovima sam samo razmisljala na razne nacine, kako kad, mozda mi je najveci greh 10-ta zapovest? ne pozeli, nista tudje jer ja ne mogu sebi zabraniti da zelim onog koga volim iako kao nije moj, jer on jeste moja ljubav, sigurno ga ne bih htela ni uzela, ali zelja je nesto sto je emocija i tvrdim da niko ne moze upravljati pravim emocijama... tako je, boze dragi, ti koji propovedas ljubav, ako je zaista i znas onda i ne osudjujes one koji vole, ali nista ne cine da to drugom nametnu...
samo vole, samo vole, samo vole, amin.