o5 sneg

o5 sneg, krupan veje, februarski... odnekud mi se o5 pojavljuje Jesenjin i njegovi snegovi... Jesenjinov dom je u selu Konstantinovu, na reci Oki, dvadesetak kilometara od Rjazanja. U njegovom detinjstvu i mladosti, predio je bio drevni ruski: sve kuće gotovo iste, niske, drvene, pokrivene slamom, a visoko iznad crkve beli toranj vidljiv iz daleka. Okolo sela beskraj njiva, livada, lugova s brezama, stepe, reka izlivena u rukavce i jezera, s ribljom sitneži i patkama u ševarima. Odrastao je u prirodi zavičaja, nosio je nju u duši celog života i o njoj pevao kao o lepoti neodvojivoj od osećanja.
Sudbina Sergeja Jesenjina, i ljudska i pesnička, teško da ima premca u ruskoj, pa i u svetskoj književnosti. Zlatokosi seosku lepotan iz šuma breze i sa senokosa pored Oke, brzo je svojim lirskim strofama, blistavim kao proleće, pridobio otmeni pesnički Petrograd, gde ga je i zatekao oktobarski udar 1917. To novo doba i novi ljudi tražili su drugačije pesme od Jesenjinovog nežnog „sveta mog drevnog“, a on sam je primao revoluciju „na svoj način, seljački“. Nesporazumi, obostrani, bili su neizbežni. Nisu mu opraštali što je želeo da ostane svoj, pa zato i ne priznavali vrednost čak ni njegovim pesničkim vrhuncima. Rekli su da njegove pesme melanholije i klonulosti ruše veru mladom naraštaju u budućnost revolucionarnog pohoda. Pesnikovo ime i knjige izbegavani su i zabranjivani u SSSR-u tri decenije, sve do sredine pedesetih, ali je njegova popularnost u ruskom narodu samo povećavana. Kada nisu štampane, njegove pesme su prepisivane i davane iz ruke u ruku.
Jesenjinov život bio je često težak, dramatičan, a stalno proleterski: uvek je živeo jedino od honorara za svoje pesme i ostao večiti beskućnik – nikada nije imao ni svoj sobičak. „Prijatelji su ga napijali vinom, žene mu pile krv“, zapisao je Maksim Gorki, njegov odani prijatelj. „Crni ljudi“ ga nesu ostavljali na miru nikada. Tek ovih posljednjih godina je otkriveno da u tajnim i specijalnim arhivima Lenjinove i Staljinove tajne policije ima mnogo poverljivih dokumenata o Jesenjinu: prijave doušnika, zapisnici policije, pozivi na sudjenja... U strahu od mračnjaka, na samom kraju života (umro je veoma mlad, u tridesetoj), spalio je svoje rukopise, a ne zna se ni koje ni koliko. Izbegao je posljednje hapšenje i sudjenje spasavši se bekstvom u psihijatrijsku bolnicu. Nesu uspeli da ga osude: sahranjen je ranije. A ni do danas nema konačnog odgovora: da li se obesio ili je ubijen?
21. decembar. Presudni dan... Jesenjin je napuštio kliniku, svojevoljno. Ranijih dana, dozvoljavali su mu da nekim poslom ode u grad, ali uvijek je išao sa ljekarom i sa njim se vraćao. Ipak on nije bio bilo koji pacijent. A trebalo ga je čuvati i od milicije. Toga dana je otišao sam i nije se vratio. Odmah je javljeno Sonji, sestrama Kaći i Šuri. Svi zabrinuti, tražili su ga po mjestima na koja su vjerovali da bi mogao biti, očekivali da će se javiti. Ljekar se rastrčao do pjesnikovih prijatelja, molio da ga nađu i nagovore da se vrati na kliniku.
Jesenjin se pojavio u izdavačkoj kući „Gosizdat“, pijan, ljutit.
22. decembar. Posjetio je Anu Izrjadnovu i sina Jurija, jedanaestogodišnjaka. U svojim „Uspomenama“ Ana piše: „Rekao je da je došao da se oprosti. Na moje pitanje: Zašto? – govorio je: ’Bježim, odlazim. Osjećam se loše, vjerovatno ću umrijeti’. Molio me je da čuvam našeg sina Jurija, da ga ne razmazim“.
23. decembar. U sumrak, Jesenjin dolazi kod Sonje. Spakovao je svoje stvari i odmah napuštio stan. Šura, koja je bila sa Sonjom, zapisala je o tom svom poslednjem viđenju sa njim: „Ja i Sonja Andrejevna smo odmah izašle na balkon. U velikim pahuljicama, lijeno kružeći, padao je paperjast snijeg. Viđelo se kako su kod glavnog ulaza Ilja i dva kočijaša ređali kofere na sanke. Pošto su koferi namješteni, Sergej je sjeo u druge sanke. Ne znam kako sada da objasnim tadašnje moje osjećanje, ali ja sam kriknula: Serjoža, zbogom! Podigavši glavu, on se u isti mah osmjehnuo svojim radosnim, milim osmijehom, mahnuo rukom i sanke su zašle za ugao kuće. Bilo mi je nesnosno i tijesno u pustom stanu. Toga dana počeo je moj raspust i ja sam sa Kaćom otputovala kući u selo“.
Veče, stan Zinaide Rajh. Zapis njene i Jesenjinove šćerke Tatjane o neočekivanoj očevoj posjeti, tužno je sjećanje djevojčice od nepunih osam godina. Bila je u sobi s bratom Kostom kada je Jesenjin došao. Tatjana pamti: bilo je veče, soba u tami - prepoznala je oca po nasmijanim očima i sama se nasmijala. Bolest je jako izmijenila njegovo lice. Kazao je da ide u Lenjingrad i da je došao da se oprosti od njih. „Bilo mi je teško i ne pamtim šta je govorio. Tada me je pitao:’Znaš li ko sam ja tebi?’ Mislila sam samo o jednom: on odlazi, došao je da se oprosti i – ja sam pobjegla iza tamnih vrata kabineta“. Zbunjenu i uzbuđenu djevojčicu, svoju miljenicu, vratio je u sobu i obazrivo joj poljubio ruku. Okrenuo se Kosti da se i s njim oprosti.

Nisu ga videli nikad više.