oprastanje

Oprosti mi...

Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor`o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
al` ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojoj nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mac britak -
nikad - nikad!

Oprosti mi! Oprosti mi oku mome,
oku mome zeljanome,
što ti upi sunce, tvoje lice;
al` to lice, osvetnice,
sažeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta -
ništa- ništa!

Oprosti mi! Oh, oprosti!
Oprosti mi reci u milosti,
što te moli’
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oci,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
moje krvi ust`ma mi se pope
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci`, u slasti golemoj, -
nemoj - nemoj!

Što me gledaš?
Hoj, ta što me štediš?
Pritisni me na grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sasuši - da ostane štogod - da te svetu tuži!
Bar toliko, da te čuti može -
mili bože!
Tek iz tvojih usta pokajku da primi:
oprosti mi!

Laza Kostić
(1922-1991