iz dnevnika

Iz dnevnika

Zabeležiću još i smirenu jesenju noć
Izgubljenog i lagodnog lutanja
Duž glomaznih skorojevićskih palata
I sumornih zaboravljenih starih plotova,
Po širokim bezbojnim novim ulicama
I pokunjalim pustim sokačićima,
U čijem se tada mestimice prošaranom
Isprekidanom mraku titralo, krilo
Mnogo neobuzdane čudne poezije.
Na afišama i firmama bile su ispisane
Fantastične pesme i kabalističke reči
Koje smo domišljanski vezivali među sobom
I sa zvezdama iznad nas.

Jer zvezde su nam bile sasvim bliske,
Visile su u granju još zelenog drveća
I padale su često kao vatrene šišarke,
Negde, niz horizont od crne kadife.
Dužinu ulica i zaostalih poznih časova
Kratili su naši razgovori i ćutanja,
Iz kojih su iskrsavale trenutne nove zvezde
I noćni leptiri sjajniji, lepši od onih
Što su lepršali oko sijalica.
Tako smo išli dugo, dugo za vremenom
Što izmiče – i hvatali smo za krila
Iščezavajuće trenutke. Naposletku,
U setnom svetlu sivog praskozorja,
Držala je samo još ruka ruku,
U znak završetka igre i oproštaja.

Rukovanje: nemi poljubac dlanova
Pod jednodušnim pritiskom prstiju.

Todor Manojlović
(1883-1968)