poslednji

Nedelja, 27. decembar. Jesenjinov posljednji dan.

Zapisi Erlihova i Ustinove uočljivo se ne podudaraju iako opisuju iste, dramatične, trenutke. Pada u oči da Erlih ne pominje Jesenjinove riječi o pjesmi pisanoj krvlju, a zabilježila ih je Ustinova. Ne razaznaje se ni to ko je od njih dvoje prvi bio s pjesnikom u njegovoj sobi kad im je to govorio. Zapis Erliha:
"Od samog jutra digla se graja. Jesenjin je, smijući se i psujući, pričao svima da su šćeli da ga raznesu eksplozijom. Ovako se to dogodilo.
Poslužitelj je ušao da zagrije kupatilo. Vratio se za pola sata i rekao: 'Izvolite'. Jesenjin je otišao da se kupa, ali se vratio s krikom da su šćeli da ga dignu u vazduh! Ispostavilo se da su peć zapalili, ali u kazanu nije bilo vode - vodovod je bio zatvoren. Došla je Ustinova:
- Sergunjka! Poludio si! Zašto si pomislio da je peć mogla eksplodirati?
- Teta Lizo, moraš me razumjeti! Zapalili peć, a vode nema. Očigledno, kazan je morao eksplodirati!"
Jesenjin i Ustinova izmijenjali su još nekoliko sličnih rečenica. Ubrzo je došla i voda i dok se ona zagrijavala, Jesenjin i Erlih brijali su jedan drugoga, na smjenu: "Stojimo kod pisaćeg stola: Jesenjin, Ustinova i ja. Ja brišem brijač. Jesenjin pere četku za brijanje. On kaže:
- Da! Teta Lizo, čuj! To je bezobrazlik! U sobi nema mastila! Da li razumiješ? Hoću da napišem pjesmu, a nema mastila. Tražio sam, tražio, ne nađoh. Vidi šta sam uradio.
On je zasukao rukav i pokazao: posjekotina.
Diže se vika. Ustinova se ozbiljno naljutila.
Završiše ovako:
- Sergunjka! Posljednji put ti kažem: ako se još jednom to dogodi, nećemo se više poznavati!
- Teta Lizo, a ja ti kažem, ako ne budem imao mastila, ponovo ću sjeći ruku! Jesam li ja knjigovođa, šta li, da odlažem za sjutra?
- Biće mastila. A ako ti padne na um da pišeš noću, a mastilo se već osušilo, možeš sačekati do sjutra. Neće ti se ništa desiti.
Tako su se sporazumjeli.
Jesenjin se naginje prema stolu, cijepa iz notesa list i pokazuje iz daljine: pjesma.
Kaže, dok list savija na četiri dijela i dok ga stavlja u džep moga kaputa: Tebi!
Ustinova hoće da pročita.
- Ne, ti pričekaj. Kad ostane sam, pročitaće".

Zapis Ustinove je kraći, zgusnutiji, sa Jesenjinovim riječima koje Erlih ne pominje, niti osporava, kao da ih prećutkuje.
„Srela sam Jesenjina na stepeništu, bez kragne i bez kravate, sa sunđerom i sa sapunom u rukama. Pričao mi je rasijano i rekao da kupatilo može da eksplodira: u ložištu ima mnogo vatre, a u kazanu nema vode.
Rekla sam, pozvaće ga čim sve bude gotovo.
Ušla sam kod njega. Tu mi je pokazao lijevu ruku. Na šaci su bile tri plitke posjekotine. Sergej Aleksandrovič je počeo da se žali da u ovom ’prašnjavom’ hotelu nama čak ni mastila, pa je jutros bio prinuđen da piše svojom krvlju.
Uskoro je došao pjesnik Erlih. Sergej Aleksandrovič je prišao stolu, iscijepao iz bloka pjesmu jutros napisanu krvlju i gurnuo je Erlihu u unutrašnji džep kaputa.
Erlih je potegao ruku da izvadi papir, ali ga je Jesenjin zadržao: ’Pročitaćeš kasnije, ne sada!’“

Što se toga dana još događalo u sobi broj 5? Ustinova u nastavku zapisa kaže da su se ponovo svi sastali nešto kasnije, a da je Jesenjin uveče zaspao na otomanu. Zajedno su večearali, a onda su Ustinovi otišli, Jesenjin je poslije 20h ostao sam.
Sjutradan je portir, dajući izjavu, saopštio da je oko 22h Jesenjin sišao do njega s molbom: nikoga ne puštati u sobu!.

28. decembar – poneđeljakPoslednji zapis Ustinove: „Ja sam pošla da zovem Jesenjina na doručak, dugo sam lupala, došao je Erlih – i zajedno smo lupali. Na kraju, zamolila sam upravnika da kalauzom otključa sobu. Upravnik je otključao i otišao. Ušla sam u sobu: krevet je bio nedirnut, na otomanu – prazno, na divanu – nikog; dignem oči i vidim ga u omči pored prozora. Ja sam žurno izašla“.

DO VIĐENJA, DRUŽE

Do viđenja, druže, do viđenja.
Čuvaju te, mili, moje grudi.
Rastanak je znak predodređenja,
Susret nam se u daljini nudi.

Do viđenja, bez stiska, bez glasa,
I ne tuguj spuštene povije.
Nije novo mrijet prije svoga časa,
Al' ni živjet, bogme, nije najnovije.