...every prison that the man build
is build with bricks of shame...
(...svaka tamnica koju je čovek podigao
sazidana je od cigala srama...)
(Oscar Wilde, The Ballad of Reading Gaol)
Zapisi iz mrtvog doma priča je o ljudima koje je F. M. Dostojevski upoznao u tamnici anonimne sibirske gubernije, ispovest, dakle, o drugima. O njemu samo koliko su ga ti drugi smetali, izazivajući čas njegovu moralističku odvratnost, čas njegovo slovensko saučešće. O drugima, s aristokratskom odvratnošću, ali bez hrišćanske samilosti, piše i Oskar Wilde u Baladi o tamnici Reading, iz koje smo za ovu glavu pozajmili moto.
I Šalamovljeve Priče sa Kolime pripovesti su o drugima, ali je primetno odsustvo i moralnog suda i emotivnog učešća. Ova razlika u tački posmatranja ljudske patnje odmerava i dubinu pretpostavke da je reč o novoj kakvoći stare hrišćanske civilizacije ili možda već i o originalnoj antropološkoj vrednosti u povoju. Solženjicin će u Arhipelagu Gulag, analitičkoj enciklopediji sibirskih logora, vratiti moralni aspekt enigmi sovjetskog Terora, rashlađen u autoklavi istoričnog pogleda na komunizam.
Ima se utisak da je najubedljivija tema robije – osuđenik na susednom ležaju. (Prvu ljudsku realnost Dostojevski opisuje rečenicom: „Bio je među njima jedan robijaš koji je najviše voleo da u slobodno vreme broji kolje palisade.“ Ne pisac, nego neko drugi.) I da je uloga pisca s uspomenama robijaša dobro shvaćena tek ako je, osim u iznimnim trenucima krize, samozatajno povukla u zaleđe vlastitu sudbinu, te se stavila u službu tuđih nesreća.
"... morfologija „oniričkog prostora ropstva“ malo se od davnih dana promenila. Između rupe u zemlji, pokrivene izukrštanim deblima, u koju su protonarodi spuštali svoje krivce, i elegantne, sofisticirane ćelije gradskog zatvora u savremenom Stockholmu, gde je boja zidova prilagođena ličnom ukusu robijaša, a prostorija liči na sobe u vašoj kući, velika je razlika u pojedinostima, no nje je malo u onom bitnom – ograničenju slobode što ga podrazumeva.
Zatvorske rupe dugo su pod zemljom ostale, podražavajući jamu u koju su braća bacila hebrejskog patrijarha Josifa i tako ustanovila, posle edena, drugi prototip biblijske tamnice. Podzemlje, u geografskoj i simboličnoj blizini pakla, nema sumnje, najprikladnije je mesto za ispaštanje grehova. Samo je eksplozija humane populacije, a s njom i delikvencije, mogla i morala izbaciti zatvore i na površinu zemlje. Dole se više, jednostavno, nije moglo stati. Zajedno sa civilizacijom, uvis, nebu, rastu i zatvori.
Ali je paradoksalno da se upravo u našem veku, stoleću nebodera, njihov vertikalan rast kombinuje s horizontalnim širenjem, pa engleski koncentracioni logori iz Burskog rata, nemački lageri za uništenje i sibirski robijaški arhipelag, zatvorsku civilizaciju, ako postoji, vraćaju na same početke, kada su prvi ljudski sužnji, pod imenom ratnih zarobljenika, držani pod otvorenim nebom."
B. Pekić