gramofon

Gramofon

Ako jednom staviš na gramofon moje srce,
Čućeš ono što sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji,
Da li je tamo već i mozak čovečanstva?"
Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
Govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve što sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla žicom do tvojih usta
I telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
Kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu,
Kao što stotine koža ubijenih životinja čine tvoju bundu,
Kao što je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nešto veće od mene.
Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izleteće iz nje kamenje veće od naše planete,
Oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porušenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu da učinim za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
Hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.
Sve što je rečeno o budućnosti,
Da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono što je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tuđim ženama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom,
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi
Zato što me voliš ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naživeo!
Dižem primitivnu buku kao što sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muškarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe,
Neka niče drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica,
Neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoće,
Neka se slonovi uvuku u mišje rupe!
Neka moju dušu grubo istovare na prvom đubrištu,
Neka najjači glasovi sruše sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kiše,
Neka sve ostane čisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te više voli!

Matija Bećković

michael

ratni radio

kad je zaratilo u aprilu 1992. i kad smo 9. maja prvo pobegli na ilidzu, pa za par dana na pale... svet se srusio... pucalo je, stajali smo u ck u redovima za pomoc, nije bilo struje, ni vode... ulicama su isli naoruzani muskarci, poneki cetnik kao iz filma i tako dok mi se mracilo pred ocima, dok je civilizacija na balkanu po ko zna koji put pala na pocetni nivo, sestrin muz je na nekom starom tranzistoru uz dve nadjene baterije pronasao stanicu da cujemo vesti... ja sam bezala od vesti ko djavo od krsta jer sam od propagandnog rata jos u sarajevu poludela tako da bi me hvatala panika cim neko pusti bilo sta sto mediji prenose... tada, vesti su bile kratke i isla je odmah iza toga muzika, pustili su INXS i ja sam se ozarila kao da sam nanovo ziva, bilo je to kratko jer baterije su se stedele, pa je izgaseno do sledecih vesti... mnogo dana posle dok je struja stigla na pale, mogli smo redovno da slusamo radio... i desilo se cudo, neko je danima pustao samo inxs... na moju veliku radost, ali i cudjenje... razmisljanja su isla do toga: od kud to, kome se to slusa osim meni u takvom haosu rata, a onda sam sebe ubedila da je to slucajno, da je neko imao njihov album i pustao jer nisu imali nesto drugo... ko zna? mozda je to i tacno, ali nije ni bitno, znam da su me ti zvuci vracali na normalan kurs razmisljanja koliko je to tada i tu bilo moguce...

slusam 2

INXS with Michael Hutchence performing "By My Side", on July 13, 1991 at Wembley, from the DVD "Live Baby Live"

slusam 1

uspomene

Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu. Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole. Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi. Pa se naprezemo da cujemo onaj letnji povetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali, umesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle, nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese, pa da po ko zna koji put procitamo reci koje su drhtavom rukom pisane: "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine. Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobeci ne moze. Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi ne bi posli njime. Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine. I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo, vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi, blistavih, slanih...

D.Maksimovic

slika dana

iskustvo 3

-Prešla sam na LCHF istog dana kad sam saznala za taj način prehrane. Nisam samoj sebi vjerovala da ću izdržati, to je bilo dijametralno suprotno onome što jedem i onome što volim jesti. Nisam vjerovala da ću moći bez slatkiša. Da imam 15 godina manje vjerojatno bih brzo odustala, ali svjesna da se više nemam vremena zezati sa svojim zdravljem, vrlo sam ozbiljno i disciplinirano prihvatila LCHF. Poboljšanja sam osjetila vrlo brzo. Već za nekoliko dana sam prestala biti žedna po noći. Počela sam se jako dobro psihički i fizički osjećati. Kilogrami su samo padali, makar sam jela poprilične količine hrane. Nisam se mogla načuditi. Prestala sam s popodnevnim drijemanjem (prije je to bilo svakodnevno). Nestala je glad, prije sam stalno nešto žvakala... Nakon 2 mjeseca LCHFa, riješila sam se i Candide albicans koja mi se svako malo javljala. Nalet energije je bio nevjerojatan, prestale su depresivne epizode (ja sam se u jednom periodu svog života i liječila od depresije). Spontano sam došla do valjda svoje idealne kilaže od 63,5 kg. Ta se kilaža zaustavila na toj brojci.
-Nakon dva tjedna na LCHF-u ostala sam ugodno iznenađena – uživala sam u hrani, nisam nimalo osjećala glad, jela sam do sitosti, a kile su išle dolje. Prije mi je bilo nezamislivo jesti doručak bez kruha, ručak bez tijesta, riže ili krumpira, a sad sam šokirana koliko sam toga unosila u sebe, a uopće nije bilo potrebno. S vremenom me je organizam počeo tražiti manje količine hrane, tako da sada pojedem mnogo manje nego prije (ali puno više povrća i mliječnih proizvoda), a sita sam, zadovoljna i puna energije. U šest mjeseci otišlo je 15 kilograma, i dalje se polako tope. O LCHF-u više ne razmišljam kao o dijeti, nego o načinu prehrane koji želim zadržati jer se od njega osjećam dobro.
-Moja energija je zavidna i nema pospanosti, puno lakše podnosim stres a i san mi je puno bolji. Do sad nisam skinula kg, a imam viška oko 5kg koje bi voljela skinuti jer je to salo sa struka, ali se ne opterećujem jer znam da ću uz ovu prehranu i uz trčanje koje prakticiram kad nije jako hladno, do ljeta skinuti sav višak. Puno mi je važnije što znam da činim dobro svom zdravlju i tijelu i što sam napokon shvatila tko me i zašto laže!! Toplo svakome preporučam ovakvu prehranu jer to nije dijeta već ishrana za svakoga tko voli svoje tijelo i želi sačuvati svoje zdravlje. Hvala Aniti što je nesebično podijelila svoje znanje s nama koji smo bili u zabludi.

prijateljice

juce sam slucajno lutajuci po netu prvo na fb nasla sliku svoje drage prijateljice vesne na fb njene kcerke ivane koja je rodila prosle godine sina, malog antonija, pa sam tu nasla i vedela njegove slike, pa i one sa njegovom bakom, a mojom najboljom prijateljicom vesnom... onda sam se setila prijateljice rade bugarin i njene dece senke i sinise koji zive u johanesburgu u juznoj africi i decu nadjoh takodje na fb i videh i da se sinisa ozenio... dalje tragam i nadjem bivsu skolu "Sedam sekretara SKOJ-a-" u Barama kod Stupa, gde smo sve tri radile kao nastavnice... grupu na fb okuplja ucenika te skole pre rata od kojih sam mnogima ja predavala srpsko-hrvatski jezik... a onda ukucah prijateljicu rajanu vrbnjak iz HN i nadjoh sajt skole iz Zelenike i moje listove "Zvona" koje sam pokrenula i uredjivala (4 broja)... eto malo pabircenja i nalazenja sitnica koje zivot znace i prijatelja iz nekih proslih vremena i zivota, ali prijateljstva ostaju, u srcu, u dusi, a vecna su ako su prava... nedavno sam se setila i sonji pricala o prijateljici iz osnovne skole, zdenki pozanec i kako se u njenoj kuci uvek jeo pasulj, pa onda o ani zubac iz gimnazije koja je imala 10-tero brace i sestara... ona bila najstarija, jednom sam sa njom svratila kod nje na cengic vilu gde su imali stan u suterenu, stan je bio pun dece, najmaladja blazenka je bila u kolevci, a ana je meni i njoj poripremila makarone sa sirom dok su druga deca gledala i zevala jer oni su imali na kraju sporeta veliki lonac pasulja svaki dan...
rat je sve rasterao na 100 strana, ali secanja su ostala, i fotografije koje su hvala bogu spasene iz izgorelog stana... na njima su sva ta lica, od prvog razreda osnovne u gacku, preko daljeg zivota u hrasnici, pa ilidzi gde sam isla u gimnaziju, a kasnije smo i preselili u naselje pejton, studija na filozofskom fakultetu u sarajevu, druzenja sa prijateljicom radmilom bajic, udato radisic, kasnije i mojom vencanom kumom, te po zasposlenju druzenje sa vesnom strujic, udato bilan... to veliko prijateljstvo koje i danas traje je prividno prekinuo rat, jer smo se nekako i preko rata javljale jedna drugoj, posle rata srele i videle u kuci njene mame kate na stupu... kasnije smo se mi i vratili u sarajevo i od tada se redovno cujemo, a povremeno i vidimo iako to nije dovoljno, oni zive u kiseljaku, ja malo izlazim... ostaju nam samo retki telefonski razgovori jer vesna nikad nije prihvatala nove stvari, npr. kao nekad tv i video, sad mobilni ili internet, a ja sam se zatvorila u svoj svet i kao da nisam ni ja u sarajevu, telom da, ali duhom ne...

zvono