nesanica

Nesanica

Od gvožda,
od ogromnih krivih gvozdenih spona treba da je noć,
da je ne rastoče i potope
mnogobrojne stvari što su ih moje prepune oči videle,
tvrdi predmeti koji je nepodnošljivo nastanjuju.

Moje telo zamorilo je rampe, temperature, svetlosti:
u vagonima dugačke železničke pruge,
na klupi sa ljudima koji se mrze,
na krivoj oštrici predgrada,
u zagušljivom letnjikovcu sa vlažnim statuama,
u noći prepunoj konja i ljudi.

Svet ove noći ima širinu
zaborava i tačnost groznice.

Uzalud se trudim da zaboravim na telo
i bdenje neprestanog ogledala
koje ga rasipa i vreba.
I kuću što ponavlja svoja dvorišta
i svet koji se produžava do tog raštrkanog predgrada
sa ružnim ulicama gde se vetar umara, sa sramnim blatom.

Uzalud čekam raspored i simbole što prethode snu.
Svetska istorija se nastavlja:
edva primetni pokreti smrti u zubnom karijesu,
kruženje moje krvi i planeta.

(Mrzeo sam gnusnu vodu bare,
bila mi je nepodnošljiva ptičja pesma u predvečerje.)

Milje i milje umora u južnom predgradu,
milje prljave i bestidne pampe, milje zagađenosti,
ne žele da odu iz mog sećanja.
Poplavljene skupine kuća, straćare nagomilane kao psi,
bare od kužnog srebra: ja sam njihov omraženi stražar.

Žica, nasuta zemlja, mrtva hartija, otpaci Buenos Ajresa.

Večeras verujem u strašnu besmrtnost:
nijedan čovek nije umro u vremenu, nijedna žena, niko,
jer ova neizbežna stvarnost od gvožda i blata
mora pobediti ravnodušnost i zaspalih i mrtvih
– makar se skrivali u raspadanju ili vekovima –
i osuditi ih na užasno bdenje.

Nezgrapni oblaci boje vinskog taloga oramotiće nebo;
osvanuće iza mojih spuštenih očnih kapaka.


Jorge Luis Borges