kao kritika

Prekopirala sam ovo tvoje pisanije na jedan svoj zatvoreni blog, da na miru procitam i kažem ti ne šta očekuješ, nego šta ja mislim jer sam i obećala... a što sam u životu više čitala, pisala, manje sam imala potrebu da to objašnjavam, pogotovo to ne treba poeziji jer ona je samo pjesniku znama odakle stiže i šta mu znači, prema tome šta god ja kažem to je jedan utisak, a treba da ih bude koliko i čitalaca jer samo tako je dobro, pošto ni u čemu ne postoji jedan odgovor, a u umjetnosti najmanje, tako da ja ni ovdje na faceu ne učestvujem u hvaljenju onoga šta ko piše, a i učenicima puštam da sve doživljavaju na svoj način... no da više ne duljim na tu temu... kratka priča nije moj žanr, nisam je nikad pisala, pa i nisam neki ni ljubitelj, ni poznavalac, djeluje na prvo čitanje kao dječija, što nije loše, naprotiv, za djecu je teže pisati i to samo neki znaju, ako to ima neke slojeve koji se naziru i ima neku veći poruku od ove u naslovu onda to samo pisac zna, ali to nije bitno, pisac je obavio svoj posao, na čitaocu je da uživa ili ne, a ne da sudi... pjesma je moj fah, ali koliko ljudi toliko ćudi, koliko pjesnika i pjesama toliko stilova i shvatanja istih... ja tu vidim neka 3 predmeta ili bića ili tri dijela čovjekovog bića i pokušaja da se razjasni ko smo... to mogu biti neke tri svetinje, a mogu i obicne strvari koje život čine... kod tebe čudno nema neke razlike u tim elementima, ja ih vidim sve u pozitivi i malo mi je strano to jer poezija uglavnom nastaje na onoj bolnoj emociji, na tom neznanju i lutanju ka saznanju... ali dobro zvuči, ima to ponavljanje koje daje i ritam i neku cjelinu pjesmi, no drugi neko bi to drugacije vidio, a to i jeste ono pravo, što više viđenja, djelo je bolje.