Neka nađe sreću Emilija
crven končič
nek se smeje
neka mirno spava.
Nek živi Emilija
sa onim koga ljubi
ne moram da budem ja
nek ona živi...
Nek postane majka
nek joj šikne mleko
nek joj dete živi.
Nek se seti Emilija
prozora na niskoj kući
i jesenje uspavanke.
Nek joj se ispuni želja:
stara klupa
niska kuća izvan grada.
I kad zbraja dane
nek se seti mene
i mojih molitava…
Nek sa decom večerava
pod zvezdama za dugim stolom.
A kad joj mreti dođe
u poslednjoj suzi
nek bude i mene.
Te večeri nad njenom ikonom
nek prođu rumene zvezde.
Od njenih zvona nek proplaču
i neznani na svome putu.
Nek umre samo posle mene
ma gde se obreo
i ma gde bio.
Amin
Slobodan Marković – Markoni
(1928-1990)
