zbogom

* * *

Zbogom!... Nikada možda neću
tvoj mili više čuti glas,
nikada neće ruka moja,
grleći tebe u samoći,
rasplesti tvoju gustu vlas;
niti će ikad više moći
čarobna senka tamne noći
u zagrljaju naći nas...
I sve to zašto? Ja sam znao:
tuga i radost - sve je san.
I dok sam slatki sanak snivo,
s gordošću ja sam očekivo
rastanka našeg tužni dan.
Tako pobožno fakir pada,
služeći verno bogu svom:
svršetak igre smrt mu sprema,
al' on od smrti straha nema,
nego se gordo sreta s njom.
(1887)

Vojislav Ilić
1860-1894