Šta reći, šta napisati o gradu koji nije samo lepa razglednica? Šta reći o gradu prema kojem ste stvorili odredjene emocije? Šta reći o gradu kojeg ste voleli i kojeg volite, iako ga (uglavnom) ne poznajete?
Beograd volim zbog Beogradjana, zbog onog njihovog neodoljivog govora kada razvlače – B-E-O-GRAD. Pamtim Beograd kao dete po prolascima na raspustima na putu za Zrenjanin, pa u Medju kod bake dok je bila ziva, a posle pamtim i stvaram sliku o Beogradu u otporu fašistima iz "Otpisanih", Beograd ranih pedesetih iz "Bala na vodi", Beograd ludih šezdesetih iz "Grlom u jagode", Beograd šašavih sedamdesetih iz "Beleški jedne Ane"... Beograd osamdesetih, oktobarski sajam knjiga i Mesam. I na kraju Beograd u kojem zivi Mili! To je Beograd kojeg volim.
Kada sam bila mala, bila sam ljubomorna na male Beogradjane. Sretali smo se na moru i činilo mi se da se prave mnogo važni. Ma i pravili su se... Mi smo imali Olimpijadu, kojom smo se uvek mogli pohvaliti, a oni su imali veliki grad, dvije velike reke, preko milion stanovnika i bili su Glavni Grad. U našim dečjim glavicama to je bilo veoma, veoma važno. Dok su se deca družila i pomalo, sasvim bezazleno svadjala, roditelji su se divno družili. Ti, Beogradjani, uvek su pravili dobru atmosferu. Uz dobru klopu, našla bi se gitara i "matorci" bi padali u duboki sevdah. E, sad ko je imao tamo i rodbinu, a broj joj se povecao uz ovaj poslednji rat i posle njega, onda ste tamo postali cest gost, a grad vase familije i prijatelja sve vam je blizi i blizi...
Beograd ima izvesnog šmeka, kada mu dolaziš iz daleka,
Beograd ima izvesnog stila čim ga ugledaš iz profila.
Beograd ima izvesnog šarma, kad zamirišu kafa i sarma,
I sve u svemu, toliko o njemu – to je Beograd.
