septembar

Poema o Prvom Septembru 1939.

Kao groblje samoubica
Svetom se prostrla neizmerna tuga
Dani su crna konjica
Što galopira u eteru.
Ali šta mari to!
Još stojim kao spomenik od bronze,
Koji jedini na svetu nije izgubio veru.

Stojim ledeno kao najveći vis na Uralu,
S čvrstim smehom njegove poslednje stene,
I sanjam o jednom kindžalu,
I preko mene protiču reke od krvi crvene.

Stojim
I dane brojim
Kao besposleni mornar zvezde sa palube suve.
Uvek samo pesnik budućnosti,
Redov sam koji sa bedama satire,
I pružam ruke iz ove noći gluve
U daleki svet gde čovek do čoveka umire!

Stojim,
I ja ću ostati!
Nek druge rešetaju sumnje stoleća,
Više no ikad nada mnom se klati
Beskrajni luk od zvezdanog cveća.

Vizionar,
Ja uđoh pod koru stvari,
I zato vam velim ne oplakujte Prvi Septembar.
Neka se nebo u beskonačnost garavi
Od barutskog dima,
I nek jednom izgore svi mostovi zločina
Od Lamanša do Krima!

Neka se svet zloduha u sopstvenoj krvi udavi,
Kao alkoholičara, udarenog čekićem melanholje, kad Dunav popije.
Neljudska krv sve polja nek poplavi,
I neka se od neba do zemlje krv razlije!

Po zemlji puze samo gnojavi ljudi,
I na svakom drumu vrebaju razbojnici bede;
Nema više nikoga na globusu da nam probudi
Veru u buduća proleća i zelene drvorede!

Sve je u šljam i korov potonulo:
Ideali, nade, ljubav i poštenje;
Od zemlje do neba blatom se razlilo
Podmuklo i jezivo uništenje!

No ko danas ima pravo da govori kao profet?
Ja nisam Hrist ni trinaesti učenik.
Farovima očiju gledam ovaj svet
Koji polako menja svoj lik.

Zbog toga sebi danas odbijam prisustvo na trci ''heroja'',
Za jedan uzvišeniji san.
Sutra ću prvi kriknuti:
- ''Drugovi, pala je Troja
I svanuo je novi dan!''

Drugovi!
Sigurno mi nismo krv poželeli,
Ni meso dece kao pokolj cveća.
U ovom životu samo smo hteli
Skromno mesto na zemlji
Između zima i proleća.

Skromno mesto i malo slobode,
Da čovek bude ono što je,
A ne rob u kitnjastim sistemima kao pagode,
Iza kojih otkočeni revolveri stoje.

Zbog toga me danas nimalo ne bole ljudi i žene,
Ta crvotočna stabla drevne ljudske gore;
Žalim kolevke i očo zanesene
Dečaka koji još nisu umeli da prozbore.

Njihova groblja, zasuta ružama vatrenih granata,
Ukazuju mi se kao od suza slavoluk.
Svake noći teška me jeza hvata,
I jaučem u svojoj samoći kao ranjen vuk.

Ali u dnu mene bukti puni mesec
Od mojih nemerljivih nada,
I gledam kako sa drumova nestaju Varvari i Huni,
I kako na zemlju Novo Leto pada.
I ludo verujem,
Posle današnjih krvavih reka kao da se u njih mesec rastopio,
Da će naići doba drugarstva i bratstva,
I svet novi
Konstrukcije i rada,
U kom se ostvaruju samo ljudski snovi
Kao što zdravo seme u plodnu zemlju pada.

I tada...
Dečak koji bude gledao beli oblak što nebom plovi,
Više crnih snova imati neće,
I misliće da su to labudovi
Što se negde daleko, za gorom,
Spuštaju na jezero sreće.

Kao kakav div, u toj budućnosti, moj će spomenik iznići
Iz zemlje današnjih snova koju raznose krvavi zubi,
I od najtvrđeg kamena gordosti u nebo će se dići,
Stolećima da priča
Kako čovek nikad veru ne treba da izgubi.

Rade Drainac