muškarci

Muškarci su druga priča. Kažu da sad većina nije više pod stresom da su oni jedini koji doprinose finansijskoj stabilnost kuće, tako da im je sve lepše i lakše. I ne samo to, nego oni jednostavno nemaju pojma kako da se nerviraju za sitnice ko što mi umemo. Nemaju blage veze kakve hemijske rekacije mi doživljavamo kad se brinemo preventivno i razradjujemo ono što ameri kažu contingency plan. Mislim kod mene uvek ide a šta bi bilo kad bi bilo i onda slede nekoliko scenarija od kojih se Marcu digne kosa na glavi. Pričam sa koleginicom pre neki dan i ona kaže bogte moj suprug uopšte nije razumeo zašto sam se brinula što me nije nazvao nedelju dana dok je išo da lovi jelene. Zamišljala ga jadna kako leži negde skoro sav pojeden od strane nekih strašnih zveri. Kaže dodje mi da mu iz čiste osvetničke dužnosti okrenem mobilni rano u 4-5 ujutru kad sa puškom čuči spreman negde u nekom grmu i na nišanu drži jednog povelikog jelena. Kaže upalilo bi da on koristi mobilni, al on zaboravi tu spravu u kolibi ili u autu, tako da ništa od takve osvete.
Zar je moguće da smo ovakve kakve smo zbog tih nekih hormona? Ko će ga znati? Ova gospodja Arianna preporučuje Marcus-a Buckinghama koji će u narednih nekoliko nedelja da piše na njenom postu o ovom fenomenu nezadovoljnih žena. Verovatno će da izmisli toplu vodu, ali ja jedva čekam da vidim šta će da bude zaključak.
Zašto mi nismo malo više ko što su muškarci? Meni izgleda da je tako lakše a vidim nisam ni jedina. Eh da mi je muška pamet jedan dan samo … da se odmorim malo.
*(nastavak)