žene

Žene nisu više tako srećne kao što su bile do negde 1970 godine kad su se uglavnom bavile domaćinskim poslovima, a muškarci su danas srećniji. Kažu feminizam i te fore usrećili muškarce više nego žene (ako će ih ikad?). Kažu da nam nije lako. Još uvek smo mi ti (čast izuzetcima) koji vodimo računa o kući, deci, kuvanju, brisanju prašine, usisavanju, kupovini i plus (i plus) radimo, usavršavamo se, gradimo karijere i sav taj stres nosimo sa nama gde god bili.
Čitam blog Arianna-e Huffington i vidim da žena lepo prenosi zaključke Marcusa Buckinghama koji je radio za Gallup, da nije bitno dal smo udate, koliko zaradjujemo, dali imamo decu, odakle smo, gde živimo...svi mi ženskog roda smo vrlo vrlo nesrećna, nezadovoljna i neispunjena bića. Čitam još jednom i vidim da tačno To piše. Laknulo mi kad sam skapirala da me oči ne varaju da nisam jedina koja samo zna da kukumače i stresira se što je trava neošišana, što je prašina neobrisana, što je projekat skoro - pa - još - malo gotov, što su dečji nokti do Dallas-a i što nema ručka za danas.
Koji nam je K? Što smo tako predodredjene da se ubedačimo kako starimo? Ja nisam bila ovakva kad sam bila mladja. Ja sam mislila da mogu sve, da je sve užasno prosto i da je pre svega sve užasno smešno, a da je život Lep. Ja sam se smejala po ceo dan. Ustajala sam svakog jutra sa osmehom na licu. Sad i dalje mislim da mogu sve i da je sve malo više komplikovanije nego što bih ja to volela, ali ništa mi više nije smešno do te mere ko ranije. Sad ja ujutru ustajem posle dva sta zverenja u mrkli mrak jer ne mogu da spavam, pa onda psujem alarm što me iznenadio onako budnu i na kraju ustanem na levu nogu.

*(blog B-92)