opet jedna dobra asocijacija iz naslova na pripovetku L.Lazarevica i sa slike na Medeju koja je pobila svoju decu... nalazim tu sliku sa nozem, vidim secivo spremno ne na ubijanje, nego presecanje... 'kcerka je jutros jos sedela za kompjuterom u 9 kad je ustala majka, pojela je u toku noci kiflu za zajednicki dorucak, prethodnu noc ju je zatekla kako jede beli hleb koji je nasla kod oca... sta reci? pored svih majcinih prica, saveta, molbi, ona radi sve gore i gore, majka dozivljava stres za stresom... hrani je, a ona ujeda, po hiljaditi put nije uspela - prvi put s majkom na jutrenje - pisi propalo, pa sta onda sledi, nego precesanje, otcepljenje, napustanje, spasenje, pa makar se ona i medeja zvala, a kci nek ide sa ocem na jutrenje, to jest nek ostane sa njim da dele njegove pijane dane i njene dokone noci... i nek im bog pomogne, ali bez majke jer ona odlazi cim seva zapeva'...
zima stisla, mislim na miru, zovem jutros pre dorucka oko pola 10, oni su jos u vecoj zimi, a raka jos i bolestan, izvadio jos 2 zuba i strasno ga boli... mislim uvek na sestru, jutros pomislih da nije u stanu, pa sam prvo tamo zvala, ali nije... u glavi mi je jutros da je po prvi put pitam nesto, ona mi puno cini po svojoj volji, nikad sama nisam nista trazila, ali sad je dogorilo do nokata, pa mislim da pitam za eventualan prelazak kod nje u stan i da se odatle borim za prodaju zajednickog stana i kupovinu svoga... pricacu sa njom kad dodje do mene, a spremna sam da na prolece krenem sama u svet, ne treba mi nista osim ovog noza, figurativno, secem ako treba, ali svoju slobodu vise nikom ne dam.
