Noć me ta u mladosti stiže
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe
A ono mu i dalje ruke liže?
Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve
Uvek je za me nova.
Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu
A opet… izvan te kobne žene
U mojoj duši nema mesta za drugu.
Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo
I već sam od toga kao mesec žut
Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.
Ne znam više da li je to ljubav
Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.
Rade Drainac
(1899 -1 943)
