Izlazeći iz prodavnice jednog od mobilnih operatera setih se jednog mačora. Mačora kojeg Srđan Valjarević pominje u jednom od kratkih zapisa svog Dnevnika druge zime.
Naime, mačor se sasvim slučajno uselio u njegov stan. Prvo ga je, neko vreme, čekao ispred ulaza u zgradu. Potom ga je pratio do prodavnice, pijace i po kraju. A onda je, na ponudu da uđe, ušao i našao svoje mesto u stanu. Potpuno opušteno. Kao da je oduvek tu živeo. Izlazio je iz stana kad i Srđan, čekao ispred ulaza, ulazio zajedno sa njim. A onda je, desetog dana, mačor stao kod vrata. Činilo se da mu se jako žurilo negde. Gazda je otvorio vrata. Sišli su liftom. Otrčao je do ulaznih vrata. Kada su se i ta vrata otvorila, odjurio je niz ulicu. I nikada se nije vratio.
„Čovek može samo da sanja o takvim odlascima“ – napisao je pisac na to.
A u prodavnicu tog mobilnog operatera ušao sam s idejom da sklopim postpaid ugovor jer nisam bio zadovoljan ponašanjem svog dosadašnjeg operatera. Hteo sam da uzmem neki fini telefon i započnem novu eru svog mobilnog telefoniranja. Nije šala! Posle više od deset godina kod prethodnog operatera ovo je stvarno izgledalo kao započinjanje nove ere.
(Ali... usledila su pitanja, formulari...i na kraju nije bio podoban.)
Okrenuo sam se i izašao.
Izlazeći pomislih na onog mačora. On nije ni svestan koliko je nepodoban. Jer može da odjuri niz ulicu i da se ne vrati. Jer on nema kredite. Ne uzima ih jer mu nisu potrebni. Ili zato što ih ne želi. Ili zato što smatra da je to zelenašenje. Njega sistem ne može da kontroliše. I on se ne dopada sistemu. Nema veze što pošteno radi i živi. Ne uzima kredite. Sumnjiv je. A da je samo znao koliko je važno da uzme neki kredit. Makar na pet godina. Koliko bi onda sve bilo lakše. A i mobilni operater bi imao mnogo veće poverenje u njega.
Ovako, on može da odjuri. Njega ništa ne kontroliše. A podobni ljudi mogu samo da sanjaju o takvim odlascima.
M.Č. Danas, 22.7.2011.
Paul Newman and Elizabeth Taylor: Cat on a Hot Tin Roof (1958)
