malo posle

pronašla sam te mili, danas, posle 7 godina, na netu si i ti, na fejsu mozda od lani, ali eto ja sam te danas nasla... trazila sam te, otvarala nickove za tebe, sama sebi pisala, bilo je tebe i pre onoliko koliko je bilo moje ljubavi, a bilo je puno, mnogo, kako sve se meri ljubav, danas vidim da smo svo ovo vreme bili i tako blizu i tako daleko... skoro kao i onda, ali nismo znali... nisam znala neke brojeve, ah ti brojevi... ali mili moj znao si ti otprilike koliko to moze biti, ipak i te razlike nisu prepreke kad se voli... neke cudne prepreke su bile vece i vaznije tebi, a ja ih nisam videla ni priznavala, danas znam da je ta odrednica, ta podela tebi veca i vaznija od sve siline mnoje, tvoje, nase ljubavi... znam i to je bolelo i boli, to mi je bila tiha senka sve vreme koje je bilo i proslo, ipak i danas kad sam te nasla u ovom drugom po redu virtualnom svetu ja sam te prepoznala, a moje srce je opet usklikulo: mili, nasla sam te, da nasla sam te opet, zivis svoj zivot, zivis na svoj nacin i izgleda da nikad nisi bio moj, ostajes samo san, ali neki snovi su jaci i strasniji od jave... i da nije tako, ja drugog nemam do tebe, a nemam jer ga nisam trazila, a evo cekajuci te, opet sam te nasla... vidis mili moj da je to sudbina, ja sam te opet nasla i sad te imam, mogu da te gledam na ovom svetu, kao i na onom... mislim ako si tu, da li si ti nekad nasao mene, to jest moje, to jest nase reci, da li si nasao neko od mojih mesta gde sam se skrila da bih te bolno i verno volela, da bih se nadala i zavaravala... mozda jesi, a mozda i nisi... faktor vreme postao je konacna prepreka da te trazim u reali, a i ovde nisam jaka i nisam odlucila da li cu ti se javiti ili cu samo gledati i citati tvoje reci kao nekad... ali bez glasa, sa suzama koje kaplju unutra da ih niko ne vidi.