sreda

od obicne srede, pa mozda i opustene, nastade uzas, isplakah sve one suze koje nisam na groblju... pozdrav sa mojim lepim i tuznim avgustom...
opet jutros ona, ne moze se reci, ne moze se opisati sve to sto ona cini sebi, nama, meni, majci svojoj...
potpuno me dokrajcila, 10 godina on i 10 godina ona...
ne mogu vise da im cujem glasove, viku, svadje... ludim...
prizivala sam svoju mrtvu majku da me spasi od ovog bola...
sve se odjednom srusilo, po ko zna koji put jutro je pokvarilo jos jedan dan i nista vise nema smisla...
ni da pisem marku, ni da se javim miri... nista...
opet sam se sakrila u sobu i smisljam da pobegnem negde dok sam jos pri pameti i dok jos imam nesto novca...
eh, sto to nisam ucinila davno...
plan: nalazi i pasos i odlazak...
doci cu po svoje stvari...
iako nista vise nije bitno