užas

Užasan život (31.8. 2011. srijeda)
Pozdrav avgustu. Upravo mi je iz krila ispao Danas, pre toga sam iščitala ko je sve umro na ovaj dan, pre toga sam u svoj krtičnjak zapisala stanje posle dugo čekanog potopa suza, nije bio potop, ali napokon su oči ovlažile, a duša je jecala, urlikala, zapomagala... a pre toga je bilo još jedno jutro koje je svanulo i moglo biti predskazanje jednog, poslednjeg lepog dana moga dragog i tužnog avgusta, ali eto pečat na njega je takav kakav je, ovo je bilo užasno ljeto, ja sam užasno patila, užasne sam borbe vodila sa vetrenjačama, užasno sam grešila i danas sam užasno pala, ne kao Danas, pala sam da se više ne dignem, pala sam jer je gotovo, ama bas sve... i šta je ostalo užasnutoj duši? predaja, umiranje ili bijeg... kad izmirenje nije uspjelo, kad umiranje traži hrabre, kad predaja znači agoniju veću od umiranja, bijeg, bijeg, bijeg je jedini spas... ja cu otići, obećavam sebi na ovaj zadnji avgustovski dan, pravim plan i malo se osmehnuh... pravila sam ih i pravila, odustajala i odustajala... ipak postoji mogućnost da plan držim u potaji i da nestanem, ta me misao skroz ozari... Bože, ako te negde ima, majko, ako si čula moje zapomaganje, oče, oprosti što i tebe nisam zvala, počivajte mirno roditelji moji mili... ja su otići od svega, ali od vas ne... šta godine znače za nas, ništa, one više ne postoje... ja ću ići, pa ću vas i stići jednog dana, a do tad želim da živim u miru bar tren...
Jer ovaj užas od života koji traje, traje i traje je golem kao svemir, ništa od njega nema veće, ni strašnije, zatvaram uši čim otvorim oči i opet ne mogu pobjeći od toga vrištećeg užasa kojim me napada meso moga mesa, krv moje krvi, srce moga srca... zasto? Nazalost, nema odgovora, niti će ga biti... ja i ti smo ne samo dva svijeta, ja i ti smo dvije užasne strane zivota, budi živa i zdrava, ali kad me nećeš da oslobodiš užasa koji varniči iz našeg postojanja, ja ću otići dovoljno daleko da se taj užas prekine... ja se bar nadam da će on prestati mojim bijegom, mojim odlaskom, mojim sklanjanjem sa ovog užasnog ratišta... tužna je ovo sudbina, samo mene boli i to je moja sudbina, možda nema pomoći, ali ja ipak želim otići, bilo gdje iz ovog grada kome ne pripadam, iz ovog stana u kome propadam, iz ovog užasa od koga umirem... tužan dan... a sve sam učinila da ovo ljeto učinim boljim i sebi i drugima, pa kako da baš bude ovako... nikad gore, sve vrijeme je bilo teško, borba se neprekidno vodila, vrijeme je prolazilo, ja sam gubila snagu, da bi me danas svojim glasom, užasnim vikanjem, vredjanjem i optuživanjem njega i mene i pored opomena da mi nije dobro, dokrajčivala ono malo što je bilo ostalo... eto draga moja, strankinjo, mene više nema, ja odlazim, ostavljam ti mjesto na mom djevojačkom kauču, ostavljam ti moj kompjuter i moju sobu, sve ćes naći samo mene nećes, ali to ti i ne treba, misliš da ne treba i možda je tako... ovaj užasan dan je naš rastanak, došao je dan kakav si ti pripremila, umjesto da ti mlada, zdrava odeš u svijet i da ti mašem na aerodromu, odlazim ja jer se moram spasiti od tebe, od tvoje užasne naravi, užasne nesposobnosti i užasnog odnosa prema meni... ne plačem više, niko nije umro, ja plačem u avgustu samo za svojim roditeljima... i to je bilo to...
Dižem Danas sa poda i čitam današnji Arhiv:
Na današnji dan umrli: 1867. Šarl Bodler, 1962. Žorž Brak, 1986. Henri Mur...
Najzad sam!...
Užasan život! Užasan grad!...
Nezadovoljan svima i nezadovoljan sobom... duše onih koje sam voleo, duše onih koje sam opevao, ojačajte me, podržite me, odagnajte od mene laž... a ti Gospode Bože moj, udeli mi nekolko lepih stihova kao dokaz da nisam poslednji medju ljudima, da nisam niži od onih koje prezirem.
Šarl Bodler: U jedan čas ujutro, Pariški splin, 1869.