ključ

uh, odluka je pala i ja sam se zakljucala...
pitam se hocu li stalno kad zagusti otvarati nove rupe ili su mi one vec iskopane dovoljne za moju tugu, 3 tamo, tri ovde, za razne svrhe i razne faze, ali ova napokon za ispovedanje, za plac, za razgovor sa samom sobom bez cenzure, za grehove moje i tudje, ima ih ako ih se setim, ne znam, uvek znamo za druge, znam neke i svoje, ali se i ovde stidim da ih izgovorim, deciji, njih se najvise stidim iako deca nista ne znaju, kasnije se osilimo da sve znamo, pa mislimo da smo uvek u pravu i greha kao i nema... evo bas sad odgledah neku novu sapunicu - lola - i devojka pobeze od muke zivota u rupu na groblju, blizu svojih pokojnih roditelja, kako to? da se bas otvori i ta tv-rupa kad sam i ja uselila u svoju, izgleda da nisam sama, niti sam otkrila ameriku, nazalost, krticnjaka ima, ljudi su u rupama, ne vidimo se, ne cujemo se, tako da medjusobna komunikacija, ni pomoc nije moguca, to izgleda lose, ali nije, samo tako krticnjak ce ostati to sto i jeste, tako cu i ja, nova krtica, ziveti sama i imati tu mogucnost da placem i smejem se sama sa sobom i sama sebi, tuzna sudbina... nisam nikad ni mislila o tome, mnoge su zivotinje pod zemljom, u rupama, jazbinama, te rupe imaju svoje tajne ulaze i izlaze, samo njima znane, desi se da neko upadne i nastane tragedija, ovde se to nece desiti, kljuc je za 8 brava, 8 vrata i 8  kapija i nema toga ko se uci i otkriti moje tajne...