Ali kad napišete biografiju, ili o svom životu vodite razgovor pod zapisnikom ili, recimo, ako vas, kao što se često dogadja, optuže da u nekom od svojih romana pod pseudonimom glavnog junaka sebe opisujete – jer odnekud se misli da možete meritorno pisati jedino o nečemu što ste sami iskusili – vaše slobode nestaje. Vlastitom ste krivicom sebi napravili kalup u koji vas posle svi bezobrazno guraju.
Ja sam gradski čovek koji mrzi grad upravo zato što bez njega ne može, što ne može bez nečega što mu reguliše pravce kretanja i na tim pravcima obezbedjuje minimalnu gradjansku sigurnost, ako ni u čemu ozbiljnijem, bar pri prelasku preko ulice.Ja sam gradski čovek jer sam po prirodi gradjanin, odviknut od animalne grabeži za pojilo, priviknut u medjuvremenu – što da se šminkamo – na neke druge, verovatno mnogo nedostojnije grabeži prosvećene zajednice.Svi su moji gradovi, svi gradovi u kojima sam živeo, pa i oni kroz koje sam samo prolazio, koje sam tek dodirnuo, uvek sa mnom, poredjani vertikalno u geološkim slojevima moje biografije, kao uzastopne Troje na Hisarliku. (…)Uvek sam sve te gradove osećao, kako kad, razume se, kao Lavirinte, ali Lavirinte kroz koje treba proći, zapamtivši put natrag, kao Hijeroglife koje valja razrešiti, upamtivši rešenje, ako ga ima.A i kao Vavilonske kule čije pometene jezike treba značenju vratiti i razumeti, kao Kante za smeće koje valja ponovo pretresti, jer čuvaju neoprezno odbačene dragocenosti našeg humaniteta, kao Tamnicu na koju se treba navići, kao Pustinju koju valja nastaniti, kao Klopku iz koje se treba spasti, kao Mravinjak u kojem se moramo snaći, kao Gubilište koje treba od krvi oprati i Groblje što ga treba s poštovanjem o zadušnicama obilaziti. …Ja sam kuće uvek osećao kao žive organizme. I sve dok ih tako ne bih osetio, bilo mi je nemoguće da u njima išta ozbiljno radim. B. Pekic
