crno

najzad sam ubola... danas se tako cinilo nekoliko puta, ali ovaj ubod je ubod dana, prvi se macici u vodu bacaju, crni macici u tamnu vodu, zadnja se krtica crni kao i prva i niko je nece naci jer je crnja od noci, jer je zemljane boje i niko je nece baciti ako je ja ne obelodanim drugima da je vide i ona pobeli ili da ja pritisnem atomsko dugme i dignem u vazduh ovo malo crne sirotinje, a ne ova crna klasika je nesto sto necu izdati i zato ce ostati, a imam ludi predosecaj da ce na ovoj podlozi reci imati strasnu magijsku moc, da ce se same sa sobom dogovarati, cak i mene varati, a to je ono sto cekam, to je ono radi cega se krijem kao zmija noge, mora da se isplati ovoliko cekanje, mora da se vrati ovoliko kopanje, tu sam samu sebe cekala i docekala, kopala i dokopala, sve je crno da crnje ne moze biti, od ovoga crnjeg nema, zato se necemu i nadam, iz crnila ce se uvek nesto ispiliti, nesto pojaviti, a ja popeti, jer ja sam pala najnize, vreme je ili da potonem ili da se penjem, sprat po sprat, moc ce da raste... sigurna sam da je sve u bojama, davno sam naucila da su sve boje nastale iz bele i crne, nadzemni blogovi su beli i nisu nesto posebno doneli, ovaj je dom krtice, mrk, taman i jadan i iz njega ce da sevaju i suze i varnice, klice i zice, bice veliko otvaranje, posle velikog zatvaranje, ovaj put sam sama sebi spustila, sama sebi dala sah - mat, nikakve rokade nece nista promeniti, nece me odavde pokrenuti, isla sam godinama pravo nizbrdo i dosla tu gde sam sad... nista ne vidim, nista necujem... crna gluva tisina