zivotinjka sam, priznajem, samo mi daj da nesto gricnem, malo leka-apoteka da mogu da spavam i da nije hladno, pod zemljom sam provela svoj sistem grijanja noga, topla voda kroz u plasticnoj flasi, moj izum za nedostatak prirodne nozne cirkulacije u dugim hladnim nocima... necu ga izdavati, nista ne izdajem, pisem, pisem, dok tifa peva, dok on peva i zivotinjka u meni peva...
stop... pauza... tisina... zivotinjka slusa druge dvije kako nesto mrmljaju u drugoj rupi... u kojoj je on rupetini, ali ne zna, ne znam je li bolje znati ili ne znati da si u rupi... ja sam ipak dobrovoljno usla, zapravo sam je iskopala i tu se sakrila od svega, pa i od njega, a on je u rupi odvajkada, on svoju rupu nije gradio, ali nije je ni svestan, pa onako zao mi je njegove zivotinjke, da je medjed-medjed je, da je hijena.hijena je, a jazbina mu crnja od ove, a nadzemna, u njoj spava i leti i zimi, ah, zivotinjka u meni nesto se sazali nad njegovom rupcagom, ogromna je... a druga je mala, privremena, jos otvorena za dovod svetlosti i zraka sa jedne strane, sa one sa koje ona trazi spas, zivotinjka je tek to, po svemu, po pasjem ponasanju prema majci-kucki, prema sebi mladoj, a zapustenoj, a macka u sustini... samo sto ne lunja, nego drema i prkosi, cime se zanosi? ne znam ja, ali sigurno ni ona, a i kad bi znala, ne bi rekla, a prica kad ne treba, zajebana mlado-stara zivotinjka, koja vecera dorucak, doruckuje rucak, a ruca veceru sve kraduci celu bogovetnu noc kako to i rade jadne i gladne zivotinjke u sred zime, narendanih, neopranih zuba i poludivljeg pogleda uprtog u nesto daleko i nadzemnim ljudima nepoznato...
