Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom,
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.
Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno prezivljenih jada…
I za navek kad se rastasmo, i tako
Stezuć svoje srce rukama obema,
Otišla si plačna, zamrzla i nema,
Ko što beše došla, tužno i polako.
Jovan Dučić
(1871-1943)
