mesta

Mesta koja volimo

Mesta koja volimo postoje samo po nama
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu
Mesta koja volimo ne možemo napustiti
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.

Ivan. V. Lalić
(1931-1996)