jednu boju i jedan vid. Pod tom belinom iščezlo je i malo groblje na kom samo
najviši krstovi vrhom vire iz dubokog snega. Jedino tu se vide tragovi uske
staze kroz celac sneg; staza je proprćena juče za vreme fra-Petrovog pogreba.
Na kraju te staze tanka pruga prtine širi se u nepravilan krug, a sneg oko nje
ima rumenu boju raskvašene ilovače, i sve to izgleda kao sveža rana u opštoj
belini koja se proteže do unedogled i gubi neprimetno u sivoj pustinji neba još
uvek punog snega.*
danas na tatin 85-ti rodjendan veje, veje sneg, hladno je i vrlo depresivno... vec 15 godina ga nema, ali kao da je tu, juce pricam sonji o njegovoj stednji i da nikad nije dao da pec puse zimi i kad bi mi dosli smrznuti s vana, govorio bi: obucite se... tako je i sam ziveo i preziveo, ostavio i decu, unuke i zenu i penziju, i stan i novca iza sebe iako je bio rat, cak smo nedavno dobili nas troje dece sa njegove stedne knjizice po 1000 km, to je samo deo ustedjevine sa jedne od njegovih knjizica, a bio je majstor i za tu stednju... i ja sve sto danas imam, imam od njega, od prodatog stana u Igalu i posle lecenja i smrti mame, ostalo je nesto i nama troma, to mi je sva ustedjevina za stare dane jer ja nisam ni znala, ni mogla nista ostaviti ni sebi ni drugima... njegov sistem zivota, tvrdicluk i cicijasenje su kao nacin i sistem zivota sa jedne strane bili negativni i vrlo su lose uticali na nas u odrastanju i maminom zivotu sa njim jer ona je bila drukcija, ali se ziveci sa njim pomirila i prilagodila, bila je tiha voda sto breg roni, spona izmedju njega i nas, izmedju njega i sveta da niko ne oseti i ne osudi takav zivot... sa druge strane on je i sam bio zrtva takvog zivota, prvi se svega odricao i svojim primerom ucio prvo nas, pa i druge kako se ekonomise, cuva i stice kad se stedi na svim poljima... jedino sto nije stedeo je hrana i to je ono sto je ovu njegovu misiju cinilo ipak ljudskom koliko je to moglo zaista i biti... bilo je u kuci ica i pica, ostalog liksuza ne, samo je jedna vredna i uredna zena kakva je bila moja majka mogla sve to da zakrpi, razvuce i odrzi kao da svega ima dovoljno i da se niceg ne zastidi... stari namestaj, istancana posteljina, prepletani dzemperi, prevrnuti kaputi, ali sve cisto, ispeglano i pod konac... iz takve sam ja porodice potekla, iz nje uzela sto sam mogla i htela, dali su mi da ucim i ucila sam i to je to...
veje danas sneg i ovde, i na njihovom grobu u Barama, odmaraju svoje kosti roditelji moji, sve poslove zavrsili, sve brige nestale, deca odrasla, unuci zdravi, rat sve pomerio, ali snacice se deca, pa i oni su dva rata imali, pa su preziveli, a oni su za sobom ostavljali i novo sticali... ali ni ratovi nisu sto su nekad bili, posle ovog mi niti sticemo, niti nista imamo da ostavimo... Imati i nemati, opet Hemingvej i dok ovo kucam moram se setiti kako mi je tata na masini koju je donosio sa posla, nikad je sebi nije kupio, kucao moj maturski rad Starac i more, a kupio mi je medju prvim knjigama za kucnu biblioteku bas Kome zvono zvoni i Hemingvej me odmah odusevio, procitala sam sve njegove romane, pa tako i dosla na ideju za maturski rad, a kasnije sam, posle rata tu knjigu trazila od sestre Mire kod koje su bile tatine i mamine stvari kad su napustili svoj dom na Ilidzi posle dejtonskog sporazuma 1995. da bi inspirisana romanom napravila skolski list Zvono u jednoj skoli u CG primorju... kako sam bila ponosna na taj list, i svi moji, samo nije bilo njega da se ponosi jer od njega sam nasledila ljubav za citanjem i pisanjem... prvu svoju pesmu Moja mala maca objavio mi je on u radickom listu Famosa Nasi razgovori u kome je on redovno pisao i zaradjivao svoj dzeparac jer je celu platu davao mami za kucu... a kasnije mi je kucao i diplomski, ja bih diktirala, a on je bez greske kucao, bio je pismen, nacitan, u toku kucanja bi komentarisao, davao primedbe, zapazanja, a lektor nije trebao...
veje, veje sneg i zatrpava jos jedan tatin rodjendan...
I tu je kraj. Od njega je ostao samo grob. Nema više pričanja. Mladić čuje kako iz susedne sobe dopiru glasovi: Dalje! "Piši: jedna testera od čelika, mala."
*Ivo Andrić: Prokleta Avlija
