krevet

krevet, bilo da je stvarno krevet ili kauc, ili neka fotelja na razvlacenje... krevet kao lezaj na kome se spava, po noci, sa posteljinom i spavacicom ili pidzamom, kako god... odredjujem pojam spavanja na ovaj nacin zbog tog normalnog leganja u krevet uvece i ustajanja ujutru sto sam cinila citav zivot do sada jednako kad sam bila dete, isla u skolu, fakultet, radila i ne radila u ratu, pa i sad u penzionerskim danima... to bi se nazvao normalan, uredan zivot, nikad nisam nocivala van kreveta, pila i lumpovala, zapravo se nikad nisam napila, malo i povremeno pusila kad sam se udala u drustvu sa bivsim, ali kasnije ne samo da sam ja prekinula i to zauvek vec i njemu pomogla da se oslobodi bar te teske ovisnosti, jer mu je ostala jos jedna, mnogo teza kojoj se vratio kad je poceo rat... no, to je druga tema, htela sam o spavanju od-do... o zadnjim mislima dok se zaspe i prvim po budjenju... nazalost nekad nije bilo vremena ni da se misli, ni da se pamti, sad ima i da se analizira... navece kad se umorna od prethodnog dana spustim na svoj neotvoreni kauc pretvoren u uski lezaj, sa plasticnom flasaom tople vode ispod noga, neizbezna stvar, moj izum za prezivljavanje i savladavanje lose cirkulacije u periodu jeseni i zime u sarajevu... legnem, udahnem i izdahnem... osmehnem se, skoro uvek, san dozivljavam kao nesto slatko, ali ne samo zato sto je to odmor od svega, to je beg, to je cak pomalo zelja da se i ne budi, nekad je to bilo i jace, sad umereno, ali stoji... budjenje, vrlo slicno, zima je i hladno, u krevetu toplo, prvo gledam na sat, to je ona odgovornost i disciplina koja me drzi... naravno mislim na prethodni dan, zadnje misli koje sam navece ostavila, ako su bitne, podvlacim u mozgu da ne zaboravim, jer i zaboravljanje me plasi, evo bas i ovu pricu... onda ustajem skoro kao robot i nepogresivim redom cinim isto svakog jutra... od higijene, pripremanja dorucaka, namirivanja macka, pogleda na kompjuter, trazenja vesti i zanimljivih informacija, pogleda na tv... i dan je vec otpoceo...