ljubavnici

Niko nas neće podeliti više
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne
a sve što je staro u ljubavi
plače sve tiše.
Još malo samo, pa ćemo sumorni
sa osmehom tužnim, u strastima ružnim
stati, bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili nečem drugom
moćnom, nad proplankom jedne šume mlade
naći ćemo opet svoje nade.

U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.
I, kad, opet, kao večni cvet
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet
kao zlato oko svete glave
sa tamjana mirisom sumornim
nećemo znati koji greh to beše
među gresima što ko oblaci plove
što nam ta tela i duše dade divne i nove.

Miloš Crnjanski
(1893-1978)