zmurenje

kako te zamisljam, kako te zamisljam
beli hodnik i beli stol
pletes ruke od morskih trava
modro i zeleno, modro i zeleno
tesko primam promenu lica
u hodniku vremena
EKV

tako si ti mene zamisljao, a ja tebe onako u tvojoj sobi kad si bio bolestan, opisao si sobu i ja sam osetila i tebe... to je bio pocetak prepoznavanja, onako zmureci kako je bilo i posle... necu da pricam o nesporazumu kojim se sve pocelo da zavrsava kad smo razmenili slike i kad si sujetno reagovao na moju iskrenu reakciju, bilo je sto ja bilo, ali pre toga, svo vreme sam cekala nas susret i zamisljala ga... bilo je to otprilike ovako... ja sam dosla u beograd u jedan hotel i javila ti se gde sam i da te cekam... onda sam svezala oci i cekala te pred vratima, cim udjes da se bacim u zagrljaj da te ljubim... da se ljubimo, ljubimo... sta je to bilo? to je bila silna ceznja i strast, zatvaranje oci ne zbog toga da se nesto sakrije, nego da se preda svojoj ljubavi slepo, bez uticaja icega sa vana, ali i da se prepozna voljeno bice na nevidjeno... eto tako sam ja to zamiljala, osecala, volela... ne znam kako je mili zamisljao nas susret, ali nije bio daleko od ovoga jer nije imao razloga da me laze kad je popunjavao one testove koje sam mu slala... i uvek, uvek je to bila strasna i romanticna ljubav, do patetike koju nije voleo, tako da je znao meru i kad bi rekao te malo prevazidjene mere musko-zenskih odnosa, kao ne bi na ulici drzao voljenu osobu za ruku (on svoje intimne emocije nikad ne bi pokazivao pred svetom, pred nekim drugim osim voljene osobe... patrijarhalnost, ali i posesivnost), a onda bi dodao da nikada ne bi savrsio u ljubavnom cinu pre ljubljene osobe, nikada joj ne bi okrenuo ledja, nikada je ne bi izdao... eh... ko ne bi voleo takvog muskarca... ko ne bi zazmurio i predao se u njegove ruke da nikad ne progleda...