prebiram po secanjima da se setim da li je tiha, stidna i zeljna svega devojcica nekad nesto ukrala i ne pada mi nista na pamet, mozda sam uzela nesto sto sam nasla, ali se ni toga bas ne secam jer nisam nikad imala srece da nesto nadjem, pre da izgubim, e tu moram pomenuti film izgubljena olovka koji se bavio decjim kradjama koje su bile bezazlene, ali se u socijalizmu takvim temama i kaznjavanjem vaspitavalo...
zato preskacem dobar deo zivota, preko mladosti, udaje, kucenja, radjanja, posla i dolazim do rata i opste klanice upravo znog opste pljacke... e i tu sam dosta gladna i gola odolevala, ali posle saznanja da je moje sve pokradeno i izgorelo, ja se razbolela u jednoj kuci u bijeljini, odlucila sam da prodam neke tudje stvari iz kuce u kojoj smo ziveli kao izbeglice da bi sa tim novcem otisli u HN i tamo preziveli dok rat prodje i mi se ne snadjemo, to je bio tezaka odluka iako se sve javno i masovno uzimalo, ali ja sam kao i sam rat i to osudjivala... ipak sam to ucinila posle par godina rata, nemocna da nekako drugacije pomognem sebi i detetu, svesna sta cinim, a i spremna da to vratim na neki nacin posle rata jer bitno je preziveti, a to bi svakako uzeo neko drugi i pre i posle, sto i jeste... ipak do vracanja nije doslo, ima i danas tih suvenira iz rata od pala, preko bijeljine, po koja viljuska, tanjir, casa, niko nije pokretao te stvari, niko nikada meni nece platiti ratnu stetu za stan, stvari, auto, tako da je to ostalo u sferi ratnih zbivanja bez krivice kriva i kao nikom nista... imam jednu sliku na balkonu, iz bijeljine je i ja sam je u toku rata dala miri, i jos nekih stvari, ali kad sam od nje selila mamine i tatine stvari u ovaj obnovljeni stan, ona mi je dala i tu sliku kao njoj ne treba nista tudje, pa je dala meni, ali preporucila da je bacim, zasto se bas na njoj trebala isprati saveat nas malih stetocina, ne znam, ipak sliku nisam bacila nego je stavila na balkon, tako da nije u kuci, ali ipak podseca, ali i ukrasava vanjski prostor... eto izbacila sam i to iz sebe... zbrda zdola jer je to onako napeskok, nemoguce ja to sve opsirno napisati, a evo me i glava u slepocnicama ziga, pritisak mi se odmah poveca kad se prisetim rata, zato i stoje moji dnevnicki zapisi jer ne bih prezivela njihovo prekucavanje...
