prethodna slika pod nazivom slika dana pokazuje kutak muskarca u kreativnom neredu, ali muskarca od stila, rada i smeka... ja nemam ni takvog muskarca, ni takav pogled na te stvari, ja nemam takvog muskarca uopste jer reklo bi se nemam ga uopste, ali imam nesto sto je paradoks, a i susta suprotnost onoj slici, zivim u blizini, pod istim krovom sa nekim sa kim po zakonu ne zivim, a zivela sam, to se ovde zove razvod, imam taj papir, ali uzalud, zasad, a traje to evo 7 dugih godina, u medjuvremenu on je svoju sobu pretvorio u sive vrtove, zidovi su sivi od vlage, moljci sve buse i prasina gusi u nosu... hladna i gadna soba jednog isto tako hladnog i jadnog alkosa kome nije bitno gde spava vazno je da svoju rupu jos uvek nadje... i sta ja imam sa tim? osim sto su i ostali delovi stana naceti, pogotovo kupatilo i kuhinja koji su zajednicki... sve je zapusteno kao napusteno, a ja nemam u takvom ambientu volju da sredim ni svoju sobu, jer cemu ta oaza u ovom crnom, prljavom haosu, i tako sve postaje nebitno, prasina kao sneg pokriva tragove... krtica cuti i ceka jer valja kopati kad dodje vreme za to... znam da ja moram kreciti njegove crne zidove, ne zbog njega nego zbog sebe, da bih ovo prodala, da bih odavde otisla, da bih ovo dobro prodala i nesto sebi kupila... da bih selila, moram kreciti...
