prijateljice

juce sam slucajno lutajuci po netu prvo na fb nasla sliku svoje drage prijateljice vesne na fb njene kcerke ivane koja je rodila prosle godine sina, malog antonija, pa sam tu nasla i vedela njegove slike, pa i one sa njegovom bakom, a mojom najboljom prijateljicom vesnom... onda sam se setila prijateljice rade bugarin i njene dece senke i sinise koji zive u johanesburgu u juznoj africi i decu nadjoh takodje na fb i videh i da se sinisa ozenio... dalje tragam i nadjem bivsu skolu "Sedam sekretara SKOJ-a-" u Barama kod Stupa, gde smo sve tri radile kao nastavnice... grupu na fb okuplja ucenika te skole pre rata od kojih sam mnogima ja predavala srpsko-hrvatski jezik... a onda ukucah prijateljicu rajanu vrbnjak iz HN i nadjoh sajt skole iz Zelenike i moje listove "Zvona" koje sam pokrenula i uredjivala (4 broja)... eto malo pabircenja i nalazenja sitnica koje zivot znace i prijatelja iz nekih proslih vremena i zivota, ali prijateljstva ostaju, u srcu, u dusi, a vecna su ako su prava... nedavno sam se setila i sonji pricala o prijateljici iz osnovne skole, zdenki pozanec i kako se u njenoj kuci uvek jeo pasulj, pa onda o ani zubac iz gimnazije koja je imala 10-tero brace i sestara... ona bila najstarija, jednom sam sa njom svratila kod nje na cengic vilu gde su imali stan u suterenu, stan je bio pun dece, najmaladja blazenka je bila u kolevci, a ana je meni i njoj poripremila makarone sa sirom dok su druga deca gledala i zevala jer oni su imali na kraju sporeta veliki lonac pasulja svaki dan...
rat je sve rasterao na 100 strana, ali secanja su ostala, i fotografije koje su hvala bogu spasene iz izgorelog stana... na njima su sva ta lica, od prvog razreda osnovne u gacku, preko daljeg zivota u hrasnici, pa ilidzi gde sam isla u gimnaziju, a kasnije smo i preselili u naselje pejton, studija na filozofskom fakultetu u sarajevu, druzenja sa prijateljicom radmilom bajic, udato radisic, kasnije i mojom vencanom kumom, te po zasposlenju druzenje sa vesnom strujic, udato bilan... to veliko prijateljstvo koje i danas traje je prividno prekinuo rat, jer smo se nekako i preko rata javljale jedna drugoj, posle rata srele i videle u kuci njene mame kate na stupu... kasnije smo se mi i vratili u sarajevo i od tada se redovno cujemo, a povremeno i vidimo iako to nije dovoljno, oni zive u kiseljaku, ja malo izlazim... ostaju nam samo retki telefonski razgovori jer vesna nikad nije prihvatala nove stvari, npr. kao nekad tv i video, sad mobilni ili internet, a ja sam se zatvorila u svoj svet i kao da nisam ni ja u sarajevu, telom da, ali duhom ne...